Korona virus i Zaječar: Život u doba pandemije u gradu piva i gitare

Piše: Nemanja Mitrović

Ovako započinje razgovor Mark Duljaj, vlasnik pekare Kika u Zaječaru, gde su zdravstveni radnici i vojnici koji tokom vanrednog stanja čuvaju bolnicu jedne cele nedelje, početkom aprila, dobijali besplatan doručak.

Na ideju je zajednički došao sa ćerkom i radnicom, želeći da medicinskim sestrama i doktorima makar malo pomogne tokom epidemije korona virusa.

„Meni je ta radnja prekoputa bolnice. Šta god da nam treba ti ljudi su tu, uvek su fer prema meni i to su moje mušterije“, objašnjava Duljaj za BBC na srpskom.

„Vidim kako tamo ljudi rade, kako se bore, a ima ljudi koji ne mogu ni da izađu. Jednostavno u ovoj lošoj i teškoj situaciji svako zna da nama život zavisi od njih“, dodaje on.

Prema zvaničnim podacima Ministarstva zdravlja sa sajta Kovid 19, do utorka, 28. aprila, u Zaječaru je potvrđen korona virus kod 68 osoba.

U samoizolaciji je 4.615 osoba sa teritorije grada.

Pekarska solidarnost

Mark Duljaj je odrastao u Zvečanu kod dede pekara, koji ga je naučio koje profesije treba da poštuje.

„Sećam se da mi je pričao ‘lekari, policajci i železničari, to su jedini ljudi koji misle za narod i to treba da ceniš’. Narod zavisi od njih“.

Posle proglašenja epidemije dve od četiri pekare su nastavile da posluju, dok je vremenom otvorio još jednu.

„Kod Doma zdravlja normalno sad pacijenata nema, ali ipak radim zbog radnika Medicinskog centra“, naglašava Duljaj.

Uprkos gubicima, koji „idu i do 80 odsto“, ne planira da preduzme najdrastičnije mere.

„Ni jednog radnika nisam otpustio, niti imam nameru. Ako se ovo nastavi, bar koliko toliko će da se radi, da mogu makar njih, radnike, da ispoštujem“, kaže on.

Humanitarne akcije planira i u budućnosti.

Najavljuje sličnu akciju za penzionere kojima je dozvoljen izlazak u kupovinu subotom od 4 do 7 sati ujutru, a ovih dana planira da deli brašno medicinskim radnicima i stalnim mušterijama u radnji kod zaječarske bolnice.

„Ranije delimično, sad totalno pust“

Marko Vatović, 26-godišnji radnik u mesari sa uslužnim pečenjem, još uvek odlazi na posao.

Radnju otvara svakog radnog dana u sedam sati ujutru i na putu ka poslu zatiče opustele zaječarske ulice.

„Ranije je bio delimično pust, sad je totalno pust. Dok dođem na posao sretnem šest, sedam ljudi u vrh glave“, objašnjava Marko za BBC na srpskom.

Njegova zaduženja na poslu su pečenje i prodaja roštilja.

Kaže da je od početka vanrednog stanja opao promet, ali da i dalje ima mušterija.

Zbog novonastale situacije prodaja se odvija preko šaltera, a ulazak u lokal je zabranjen.

Mogućnost dostave hrane tokom policijskog časa ne postoji, pa mu se radni dan završava u 15 sati.

„Skraćeno radno vreme, sve po protokolu, samo šalterski izdajemo robu i to je to“, kaže on.

Srećan je što pripada profesiji koja i dalje dolazi na posao.

„Odgovara mi u potpunosti i krivo mi je što nemam puno radno vreme“, opisuje Marko.

Zabrana kretanja zbog vanrednog stanja mu je teško pala jer kako kaže „guši ga što sedi kući zatvoren“ jer je inače „stalno napolju“.

„Odgovara mi i na poslu da sedim duže, aktivan sam i radim neke korisnije stvari nego kad sedim kod kuće“, naglašava Marko.

„Jedem se živ što je ovakva situacija. Razumem ja karantin i ostalo, ali baš me guši i baš mi smeta, i nije za mene uopšte“, kaže on.

Ipak, policijski čas provodi čitajući stripove Zagora i Dilana Doga, uz po koju partiju sklekova.

„Moja generacija ni to ne radi. Sede kući, gledaju Zadrugu nažalost i svađaju se sa roditeljima. Ja se ne svađam jer sam izolaciju shvatio ozbiljno, u svoja četiri zida“, zaključuje Marko.

„Kupac je uvek u pravu, ali…“

Aleksandra Žikić je u početku vanrednog stanja sa posla dolazila iscrpljena, ali se vremenom navikla „na zadati tempo“, pa joj je danas „malo lakše“.

Ona radi u trgovinskoj radnji u Zaječaru i svakodnevno je u kontaktu sa velikim brojem kupaca.

Na putu ka poslu ujutru ne sretne nikog poznatog i viđa „isključivo taksiste“.

Situacija se ipak drastično promeni „oko 8, pola 9, kada kreće gungula“ i, kako kaže, ne jenjava do zatvaranja prodavnice.

Brašno, kvasac, konzerve i smrznuto povrće je ono što se najviše kupuje, ponekad i više nego što je zaista potrebno.

Na početku su morali da sprečavaju kupce da uzimaju više od „pet kilograma brašna i pet kocki kvasca, baš iz razloga što se kupuje nenormalno mnogo“, objašnjava Aleksandra za BBC na srpskom.

Kupcima bez maski i rukavica je zabranjen ulaz, a Aleksandra je takođe u obavezi da ih nosi tokom radnog vremena.

U početku joj je bilo teško, ali se vremenom privikla jer je svesna „rizika i odgovornosti“ – prema sebi, drugima i porodici.

Marko Vatović kaže da u je večernjim satima, tokom zabrane kretanje, veoma monotono i takve osećaj naziva „socijalnim samoubistvom“.

Njegova sugrađanka Aleksandra Žikić smatra da bi ovih dana u Zaječaru, dok je „lepo vreme“, verovatno bilo više ljudi na ulicama.

„Pre korone je bilo dosta ljudi, što ujutru kada su dolazili na posao, što popodne, uveče, iz druge smene kad se vraćam“, naglašava ona.

Na teritoriji grada Zaječara prema popisu iz 2011. godine živela je 59.461 osoba, dok je procenjen broj stanovnika prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2018. godinu bio 54.355 ljudi.

„Grad Zaječar je nekada bio industrijski grad i posle ovih ratova, ipak je to dosta osetio grad kao grad“, kaže Mark Duljaj.

Dodaje da je Zaječar, iako mali i siromašan grad, uvek imao svoj život i svoje srce bez obzira na sve.

„Ipak je Zaječar kao grad, grad ljubavi“, zaključuje Duljaj.