LASLO VEGEL: Ukrasni elementi na pročelju demokratije

16. November 2020.
Fragmenti iz dnevničkih beleški: Oni su zaista slični mačkama – uvek se dočekaju na noge.
lalaine-macababbad-1l4ozWuJtP4-unsplash
Ilustracija. Foto: Lalaine Macababbad/Unsplash
Priredio: Laslo Vegel

 

Od Jugoslavije sam se oprostio u zimu 1992. godine, u izdašnoj vejavici, sa svojim dnevničkim beleškama (Wittgenstein szövőszéke, Budapest, T-Twins Kiadó, 1995; na srpskom: Vitgenštajnov razboj, Vreme knjige, Beograd, 1994). Pre bezmalo pedeset godina je u Bihaću održano prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), njegovim odlukama i zaključcima udareni su temelji nove Jugoslavije. Danas se više niko ne seća tog dana. Pred mojim očima se raspala ne samo jedna zemlja, već je uništena i lična prošlost nekoliko generacija. Među ruševinama te zemlje militantna grupa vođa i uglednih intelektualaca smislila je novu prošlost za narodne mase. S prozora mog novosadskog stana posmatrao sam kolone tenkova i bornih kola koje su patriote i bankarske službenice ispraćale kišom cveća. Pritvorio sam prozor i pomislio da sve dok zemlju moraju čuvati tenkovima, ne preostaje nam ništa drugo nego da se pomirimo s tim da je bolje ako takva zemlja nestane. Tenkovima je stigla nova prošlost.
Ne osećam nikakvu nostalgiju, premda sam uveren da sam sve izgubio. Sa polica moje sobe nestale su knjige. Okružila me je velika praznina. Kao pedestogodišnjak, priredio sam oproštajnu večeru, već ako me je istorija osudila na to da iznova počnem život, naime, grdni je greh svako pošteno sećanje na prošlost, jer te netrmice drže na oku ne bi li te zatekli da u potaji, ili da sa sumnjivim metaforama prizivam masovno obeščašćenu istoriju.
Postavljao sam trpezu pitajući se koliko će gostiju da bude? Neko pominje moje ime. Slutio sam da će ih biti mnogo, i da će svi biti spremni da mi sude. Uzeće u obzir sve moje zablude, naivne iluzije, staviće na tas apotekarske vage moj patriotizam, moja nacionalna osećanja. Biću pozvan pred neku vrstu kafkijanskog suda. Odlučio sam da na trpezarijski sto postavim još jedan tanjir, za slučaj da stigne i Mesija.
Nepoznati gosti su stizali u grupama, oni će mi izreći presudu. Ti suci bez reči ulaze u moju sobu, oni me zapravo i ne poznaju, štaviše, i ne trude se da me upoznaju, zajedno s njima se postrojavaju svedoci, kojima sam takođe nepoznat. Dolaze i odlaze sudije, odmeravaju me od glave do pete, zatim odlaze, posle njih dolaze novi. Rasprava nije ni od kakvog značaja. Možda je presuda već davno doneta, samo nisam bio obavešten, dok meni ne preostaje ništa drugo, nego da operem Mesiji postavljeni tanjir koji je ostao čist, jer Mesija nije stigao.
Sećanja ne stvaraju u meni uspomene, moje uspomene su opljačkane. U svojim romanima pokušavam da sačuvam sve što je još sačuvati moguće. Mislim pri tom i na ostatak budućnosti kad god mi pođe za rukom da spasem poneki njen komad. Prinuđen sam da stupim na jedan poduži put, a da mi nije poznat ni njegov cilj, ni njegova dužina. Digao sam putnu torbu koja je nekad bila toliko teška, da je nisam mogao ni pomeriti. Pred ovaj polazak, međutim, i ona se ispraznila. S praznom torbom sam krenuo na još neokončanu sahranu Jugoslavije.

petak, 16. oktobar 2020.

Noćas je bilo hladno, jutros su hladni i radijatori. Nema ni vode u slavinama. A zatim, nešto posle jedanaest, radijatori se diskretno zagrejavaju. Potekla je i voda. Bar da gradski oci i u grejanju preteruju onoliko koliko preteruju kad dokazuju stepen odanosti partiji.
U hladnoj sobi sam s uživanjem čitao roman Šandora Maraija „Nešto se desilo u Rimu“, roman o kompromiserstvu, sjajni, duhoviti tekst o večitim oportunistima. Oni su zaista slični mačkama – uvek se dočekaju na noge. Ubili su Julija Cezara, na šta sluganski pisac odmah stupa u akciju i ispostavlja svoju legitimaciju. „Ja sam ćutao o svim nepodopštinama dok je on bio živ, ali da li znaš zašto sam ćutao? Zato što sam hteo da sačuvam svoju nezavisnost! Moje ruke su čiste. I sad ću se konačno latiti pera s ovom čistom rukom, vidiš…” – pa je nastavio: „Tada smo to radili po naređenju, uz škrgut zuba, ali uvek uspešno…“ Dakle, suština je u tome što smo tada, pobunivši se, unutrašnjim otporom usmeravali opšte raspoloženje, tačno onako, kako je gnusni tiranin naredio. Ali sad dobrovoljno, slobodno, s punim plućima uobličavamo raspoloženje javnosti. Veoma me zanima nastavak iz sadašnjosti.
Prema uvek pouzdanom Noje Ciriher Cajtung, novinama kojima se veruje, u Srbiju je stiglo šest dronova tipa CH-92A s laserskim sistemom navođenja koji razvijaju brzinu od 200 kilometara na sat, na visini od pet hiljada metara i čije rakete na udaljenosti unutar 250 kilometara precizno pogađaju ciljeve. Pre nekoliko meseci Srbija je potpisala ugovor sa Kinom – ovim 150 miliona evra vrednim sporazumom se predviđa da zemlju digitalizuje kineska kompanija Huawei. Borski rudnik bakra je već od ranije u kineskom vlasništvu, kao i smederevska željezara, i još malo pa neće biti iole važnije putne mreže koju ne bi gradile kineske firme. Toliko o vašingtonskim sporazumima. Kineska ambasadorka u Beogradu Čen Bo, posle potpisivanja ugovora izjavila je sledeće: „Ja bih ovako rekla: željezara je kuća koju su srpska i kineska strana zajedno podigle. Pre nego što je 2016. godine preuzela željezaru, HBIS Group je obećala predsedniku Vučiću da će sačuvati 5000 radnih mesta. Danas u željezari radi i živi u prijatnoj sredini, u porodičnoj zajednici preko pet hiljada radnika”. Stanovnici Smedereva i Bora i danas se dave u prijatnoj porodičnoj sredini.
Studenti Univerziteta za pozorišnu i filmsku umetnost u Budimpšti su beskompromisni: već nedeljama zahtevaju punu autonomiju univerziteta. Pukovnik Gabor Sarka, kancelar univerziteta naredio je da se zdanje ove visokoškolske ustanove isprazni. Večeras u 18 časova je bio rok da se zgrada napusti. Objašnjeno je da – s obzirom na to da zimski raspust počinje ranije, zgrada se mora dezinfikovati. Studenti odbijaju da izađu iz zgrade, a u međuvremenu su ponovo zaposeli pozorišnu scenu na kojoj se izvode vežbe. U šest sati se ispred univerziteta okupilo oko hiljadu budimpeštanskih građana. Situacija je napeta, policija nije intervenisala.

nedelja, 18. oktobar 2020.

Predsedništvo Srpske napredne stranke će u utorak uveče da razmotri sastav nove vlade. Veoma me zanima, hoće li biti u njoj ministra Mađara? Ili Hrvata? Ili, kojim slučajem, Albanca?

ponedeljak, 19. oktobar 2020.

Studenti Univerziteta za pozorišnu i filmsku umetnost u Budimpšti i dalje istrajavaju u svojim zahtevima. Čini mi se da će ovaj događaj da preraste u simbol mađarske omladine. Ako ne danas, onda sutra.

utorak, 20. oktobar 2020.

Prilično retko čujem noćne sirene automobila hitne pomoći, premda sve vesti govore o tome da je novi talas virusa na pragu. Ili se možda virus ne širi toliko efektno kao u Novom Sadu. Nema vesti ni o ubistvima, ni pod automobile podmetnutim eksplozivnim napravama, ali čitan, evo, da je u mom rodnom mestu, u Srbobranu, neki mladić bacio bombu na policijsku stanicu. U prvi mah sam pomislio da je reč o lažnoj informaciji. Ali potom su vest preuzele i emitovale još neke televizije, što me je uznemirilo. To je nemoguće, razmišljam u bučnoj novosadskoj noći. I mada u poslednje vreme sve ređe čujem sirene policijskih i ambulantnih kola, novosadske ulice su još uvek bučne, svuda okolo neumorno laju psi lutaliuce. Sve je više čopora pasa u noćnim patrolama. Sinoć su počeli da laju već negde oko jedanaest, ali čuo sam ih čak i oko dva. Srećom, zbog zaraze, ne odlazimo sa Anikom na večernje i noćne priredbe, tako da nam s te strane ne preti opasnost. Istina, poslednjih nekoliko meseci nisam čitao da se u Novom Sadu desilo neko ubistvno, ali utoliko češće čitam o danonoćnim krvavim obračnima u Beogradu. U subotu oko 4 sati ubijen je čovek ispred ulaza u trgovački centar Ušće. Poslednjih nekoliko nedelja novine su izveštavale o nekoliko ubistva u Beogradu. Prema mišljenju policije, reč je o međumafijaškim obračunima. Sledi i izjava predsednika Vučića: naravno, najavljuje – po ko zna koji put? – da će se država obračunati sa mafijom koja, što se toga tiče, nije zabrinuta. Ali, zbog čega se i ja bavim mafijašima. Nemam neku imovinu, nemam ni automobil pod koji bi neko mogao da postavi bombu, nemam, niti sam imao političku funkciju ili uticaj – u dve reči, nisam interesantan za mafijaše. Za mene su psi-lutalice mnogo veća opasnost. Potom čitam da je rukovodstvo Srpske napredne stranke donelo odluku o tome s kojim će partijama formirati koaliciju, mada je njena nadmoć u parlamentu tolika, da i bez toga može s komotnom većinom da formira vladu. Socijalistička partija Srbije – to je u redu, reč je o starom i pouzdanom partneru. I Savez vojvođanskih Mađara je u redu, mađarska stranka je uzorno pouzdana. Novi nivo predstavlja samo SPAS (Srpski patriotski savez) – to je ona stranka koja se u izbornoj kampanji udaljila od bojkotu sklonih opozicionih stranaka i blago, s dirljivom nežnošću kritikovala vladu. Može li posle ovog bilo ko da kaže da naprednjaci nisu otvoreni na kritiku. Kako da nije, ona čak i svoje kritičare ume da prigrli k sebi. Za mene nije ni to iznenađenje što Vučić razmekšava sistem koji mnogi politikolozi nazivaju „pročeljem demokratije” – razmekšavati ga, dakle, na taj način što se to pročelje popunjava dekorativnim elementima.

(preveo A. Vicko)

Članak je prenet sa portala Autonomija.

Članak je prenet sa portala Autonomija.

Share