Koliko je skupo živeti jeftino u Beogradu

tekst: Danilo Ćurčić

Koliko god mnogi mislili da su tu kuće od čokolade, a prozori od marmelade, ili kako već ide u onoj pesmi, to ni izbliza nije slučaj.
Socijalno stanovanje u Beogradu je nepristupačno i nepriuštivo svima onima kojima je zapravo namenjeno – socijalno i stambeno ugroženim građanima i građankama Beograda. Kakve su posledice preskupog socijalnog stanovanja u Beogradu najbolje znaju stanovnici velikih stambenih blokova
građenih za socijalno stanovanje u Kamendinu u Zemun polju i u Mileve Marić Ajnštajn na Novom Beogradu. Prema nekim procenama, jer tačnih podataka nema,najmanje osamdesetak porodica samo u Kamendinu živi u stalnom strahu od prinudnog iseljenja iz socijalnog stana dodeljenog im u zakup upravo zbog socijalne i stambene ugroženosti, a koja im ponovo preti ako budu izbačeni na ulicu.
Ovako nesigurno stanovanje samo je posledica sveopšte nebrige o stanovanju i svođenja stanovanja na robu koja nam je navodno dostupna na tržištu, a ne tretiranja stanovanja kao prava koje nam svima pripada.

Možda najslikovitija priča dolazi nam od S., koja od 2010. godine ima probleme s redovnim plaćanjem zakupnine u socijalnom stanu u kom živi. S. nije osoba koja bi da prevari sistem, ona je samohrana nezaposlena majka, korisnica socijalne pomoći koja godinama pokušava da pregura od prvog do poslednjeg u mesecu. Pošto je dobila socijalni stan u zakup redovno je izmirivala svoja dugovanja, ostvarivala subvenciju za iznos računa za Infostan i bila savesna u izmirivanju svojih obaveza prema stanodavcu – Gradu Beogradu. S., kao i većina korisnika novčane socijalne pomoći, ovu pomoć prima samo devet meseci u godini. Ovo je problem o kome se u Srbiji godinama priča, ali za čije rešavanje vlasti očigledno ne mare previše. Onog trenutka kad je nastao tromesečni prekid u primanju socijalne pomoći, S. je bila u problemu. Bez ono malo novca od Centra za socijalni rad bilo je nemoguće izmiriti račune. Prvi put kad je propustila da plati račun, prema odredbama Interventne mere zaštite najugroženijih građana, koju je doneo Grad Beograd, izgubila je pravo na subvencije za komunalne usluge i popust za zakupninu
socijalnog stana u kom stanuje jer se pravo na popusteostvaruje pod uslovom da uplatnice za Infostan za prethodni mesec uplatite do kraja tekućeg meseca. Prevedeno s birokratskog jezika, redovno izmirivanje obaveza za Infostan uslovje za nastavak ostvarivanja prava na popust. Problem je što Interventna mera ne predviđa situacije kad građani žive od socijalne pomoći koju primaju samo devet meseci u godini, kao da je siromaštvo na pauzi u preostala tri meseca. Ovde nije kraj za probleme koje S. ima s plaćanjem socijalnog stana u Beogradu. Ona od izmena Zakona o porezima na imovinu mora da plaća i porez na imovinu, jer se zakup duži od godinu dana oporezuje ne samo za stanove koji se zakupljuju na tržištu, već i za socijalne stanove i stanove namenjenje stambenom zbrinjavanju izbeglica i interno raseljenih lica. Da, dobro ste pročitali, u Srbiji se plaća godišnji porez na socijalno stanovanje. Nešto kao porez na siromaštvo, samo što se tako ne zove.
U ovakvoj situaciji, stanodavac, Grad Beograd u ovom slučaju, ima nekoliko mogućnosti na raspolaganju. Prva je da otkaže ugovor o zakupu socijalnog stana S. i svim drugim stanovnicima socijalnih stanova, jer oni jednostavno ne ispunjavaju svoje ugovorne obaveze. Druga mogućnost je da dobro analizira stanje u socijalnim stanovima kako bi shvatio probleme s kojima se suočavaju najugroženiji građani i građanke Beograda, i konačno napravio priuštiv sistem socijalnog stanovanja. Pogađajte koja od dve mogućnosti se desila. S. je tužena u parničnom postupku za iseljenje, jednostavno nije plaćala zakupninu koju je bila dužna da plati i zbog toga mora da se iseli iz stana koji je pre nekoliko godina dobila u zakup jer je socijalno i stambeno ugrožena. Sud je usvojio tužbeni zahtev i naložio S. da se iseli i plati troškove postupka drugoj strani. Sada ona živi u strahu da će biti iseljena, svakodnevno osluškuje ko dolazi u stambeni blok u kom stanuje i strepi od izvršitelja. U međuvremenu raspolaganje i upravljanje socijalnim
stanovima nije više čak ni u nadležnosti Sekretarijata za socijalnu zaštitu. Ovo pitanje je sada u domenu Sekretarijata za imovinske i pravne poslove grada Beograda. U ovom  sekretarijatu, naravno, nema službenika koji su upoznati sa socijalnim problemima s kojima se suočavaju stanari socijalnih stanova, a ovo prebacivanje nadležnosti prava je potvrda konačnog skretanja sa ideje da je (makar) socijalno
stanovanje pravo koje imaju socijalno najugroženiji građani i građanke Beograda i njegovo svođenje na imovinski odnos gde se nešto prihoduje od te zakupnine. Problem je kada se ne može prihodovati od zakupnine jer su vam zakupci, odnosno stanovnici socijalnih stanova, toliko siromašni da ne mogu da plaćaju zakup. Tu se vraćamo na početak i dolazimo do odgovora na pitanje šta grad Beograd radi u ovoj situaciji. Postupci za iseljenje iz socijalnih stanova vode se protiv desetina domaćinstava, i pitanje je dana kad će izvršitelji uz asistenciju policije početi sa iseljenjem onih koji su dok nisu dobili socijalne stanove u zakup bili beskućnici.
Ne zaboravimo, socijalni stanovi građeni su za neke druge, malo manje socijalno i stambeno ugrožene, ne za one baš najugroženije. Baš najugroženiji i dalje ostaju prepušteni sami sebi, da stanuju u neuslovnim objektima, u neformalnim naseljima, po podrumima, šupama, na ulici i na svim onim mestima za koja se grad Beograd pravi da ne postoje.
Dokle će ovako biti ne znamo. Čini se da je krajnje vreme da se nešto promeni i da se konačno napravi radikalan zaokret u borbi protiv ovakvog stanja. Zaključak o tome može li nova borba za priuštivo stanovanje da krene iz Kamendina i Mileve Marić Ajnštajn u tipičnom novinskom članku završio bi sa „vreme će pokazati“. Moramo biti svesni da vreme neće pokazati nego da ovo zavisi isključivo od nas i od toga da li i kako možemo da napravimo solidarni front sa stanovnicima socijalnih stanova, i da borbu za pravo na stanovanje krenemo s mesta gde se ono svakodnevno krši.

Tekst prenet iz mesečnika Lice ulice