Zavod za zaštitu ćutanja i ličnog interesa

Izvor: Novi magazin

Uništavanje Beograda ulazi u završnu fazu. Širi se gangrenozni Beograd na vodi do Terazija, da li nadzemnim ili podzemnim putem, da li kao neki lažni park ili kao paviljoni psihopatskog ekspoćacilenda, sasvim je svejedno. Oko Sajma su već iskopani rovovi. 

Priprema se rušenje svih hala sem jedne, koja neće biti srušena već obesmišljena, verovatno da bi dočekala istovetnu sudbinu kao zgrada Železničke stanice kojoj je dozvoljeno da umesto da se sruši postane Ništa. Negde na mestu srušenih hala nići će kula od 120 metara, a na celom potezu duž reke narašće zid solitera koji nikome ne trebaju i od kojih se reka više neće videti. Tačnije, videće se iz mahom praznih zgrada namenjenih privilegovanim i ucenjenim pripadnicima nove kriminalne klase. 

Na novobeogradskoj strani reke, gde borave retke ptičje vrste, režimsko čudovište sprema se da uništi zimsko stanište malog vranca i tog upornog i vernog stanovnika Beograda zauvek protera, kao što je uostalom već proterao desetine hiljada građana ove zemlje kojima Srbija više nije bila dom već pretnja. Režim koji ubija nadstrešnicama, pod čijom kriminalnom vlašću deca u školama zasad samo ludom srećom preživljavaju padanje plafona, namerava da kopa tunel kroz trusno tlo i nije isključeno da se ceo jedan deo Beograda sutra strovali u ambis nekog njihovog koruptivnog propusta.

Nema zaštite. Režim je ukinuo svaki smisao tog pojma – zaštite života, prirode, spomenika, gradova. Samoj reči zaštita, suprotno njenom značenju, pridodao je mučno podrazumevanje pretnje i okončavanja. Zaštita je reč koja se koristi gotovo isključivo u okviru procedura koje se završavaju krađom i rušenjem. Zaštita je sitnica koju investitor plati da bi je stavio u džep, koju ministar i predsednik države naruče da im je nadležni falsifikator donese na tacni. Kada čujete da je nešto pod zaštitom, svejedno da li je u pitanju spomenik kulture ili stanište ptica, nije li vam prva i logična pomisao da je u pitanju nešto što je već osuđeno na propast i uništenje? Obične reči, most, voda, plafon, beton, park, nadstrešnica, režim pretvara u vokabular užasa.

Tamo odakle bi se morao čuti glas protivljenja, u okvirima službene ili makar ljudske dužnosti, tišina odzvanja kao i svih ovih godina trajanja naprednjačkog režima. Nakon hapšenja Gorana Vasića, v.d. režimskog falsifikatora, nije prošlo mnogo, a Republički zavod za zaštitu spomenika kao da se još jednom zavio u svoju dobro poznatu tišinu. Podsetiću, to je ona institucija koju je javnost u poslednje vreme počela da doživljava kao „oslobođenu“, gotovo sukobljenu s vlašću, institucija koja je zauzela oštar stav u odbrani Generalštaba, te je time zaslužila i onu posetu BIA-e, što je svima sa strane izgledalo kao težak stres za sve koji su tu neprijatnost morali da istrpe.

Ipak, nakon svega, sem beskompromisnih i preciznih tekstova Aleksandre Davidov Temerinski, iz te se institucije nije čuo nijedan drugi glas koji bi javnosti potvrdio da se u Zavodu nešto istinski menja, kritički oglašava i suprotstavlja funkciji koja je toj instituciji već godinama nametnuta: da bude tihi svedok i učesnik uništavanja nasleđa grada i države, pa eto i sad, dok vlast histerično žuri da usvoji planski dokument širenja Beograda na vodi i obezbedi sebi pravni osnov za finalnu devastaciju grada.

Mogli bi, pa i morali, zaposleni u Zavodu da sada kada su, hteli ne hteli, ispali protagonisti ogoljavanja kriminala – u jednoj od ključnih institucija u državi kojima je kriminal upravljao ili koje su kriminalu služile – otpočnu neophodni, da ne kažem katarzični proces oslobađanja. Ako ga je ikada bilo, sada nema baš nikakvog izgovora za tišinu.

Uostalom, Goran Vasić, počinilac teškog krivičnog dela falsifikata i po svoj prilici učesnik šireg kriminalnog poduhvata u kojem je učestvovao dobar deo državnog vrha, i dalje je na mestu v.d. direktora te institucije, te će u tom svojstvu do daljeg redovno primati platu. Naravno, nije nimalo sporno to da se v.d. Vasiću ne može zakonski uskratiti da bude na toj funkciji makar do donošenja pravosudne presude kojom će se potvrditi njegova krivica, ali naprosto ne bi smeo sada da prođe dan, u najvažnijoj instituciji u državi koja se bavi zaštitom spomenika kulture i sećanja, a da se ne govori o deceniji zloupotreba, deceniji pritisaka, deceniji partijskog i investitorskog nasilja, deceniji ubijanja identiteta i otimanja javne imovine.

Jer u protivnom, ispašće, dragi stručnjaci Zavoda, što mi nikako ne bi bilo drago, da Goran Vasić, pa ni bilo koja direktorska figura pre njega uopšte tu nije ni bila osobit problem, pa ni jedini vršilac dužnosti sprovođenja interesa organizovanog državnog kriminala.

Jer šta je ovaj režim? Šta je to što je odgovorno za njegovo trajanje? Isuviše bi lako svima nama bilo kada bi se režim mogao svesti na vrhovnog psihopatu, njegove klonove i klovnove, njegove plaćene i ucenjene kriminalce, njegove lažove, njegove horde jada i očaja. Režim, zapravo, postoji tek kada jednu takvu nenormalnu, monstruoznu i logički posmatrano neodrživu smesu kriminala samo neki vrlo snažan i čvrst amalgam učini stabilnom. Pa eto, ja mislim da taj amalgam čine ljudi koji ćute. Ljudi s kojima biste rado popili kafu, koji s vama načelno dele istovetne političke stavove i kulturne svetonazore, ali koji još uvek nisu došli do zaključka da im se učešće u sistemu korupcije ne isplati.

I to tiho stapanje s režimom, taj amalgamski efekat kojim običan, lepo vaspitan i obrazovan pojedinac daje svoj tihi doprinos razularenoj režimskoj monstruoznosti, pa i ta gotovo izvesna činjenica da su režimu upravo oni koji najviše liče na nas same jedno od najtvrđih uporišta, to je verovatno i najstrašniji ishod i proizvod ovog zlog doba.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magzin.