Svetska književnost u susretu sa svetskom istorijom

Piše: Zoran Andrić. Izvor: Novi magazin

Najveće krivično suđenje u svetskoj istoriji – Nirnberški procesi, bili su istorijski događaj par excellence, jedan gotovo avanturistički poduhvat i juristički let na slepo, koji je postao mit. Zapečatili su sudbinu mnogih istorijskih ličnosti. „U jesen i zimu 1945/46. Nirnberg je bio centar sveta“, piše u svojim sećanjima M. V. Kempner, jedan od savezničkih tužilaca pri Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu. Nirnberški procesi protiv nemačkih ranih zločina, koji su počeli 20. novembra 1945. i bili okončani 1. oktobra 1946. izricanjem presuda, nisu bili jednostavan istorijski događaj, već i dotad neviđeni medijalni spektakl prvorazrednog značaja, koji je značio bilans užasa rata, holokausta, monstruoznih zločina protiv čovečnosti.

FRANKENŠTAJNOV ZAMAK: Čini se da nikad nije bilo više okupljenih pisaca i reportera iz čitavog sveta pod jednim krovom, nego što je to slučaj sa Nirnbergom 1946. Armada reportera sa svih strana zemljinog šara tada se sjatila, da bi iz Nirnberga, sa lica mesta izveštavala o užasima rata i holokausta, koji su bili predmet vojnog tribunala saveznika. Ta armada bila je smeštena u zamku Štajn, posedu poznate privredne dinastije Faber-Castell, fabrikanata olovki i pribora za pisanje, iz koga su izveštavali, raspravljali, pili i igrali. Štajn je bio njihov privremeni domicil i istovremeno Press kamp, koji je, u njihovoj usmenoj dikciji, bio prekrštavan u Frankenštajnov zamak ili Nemačka strahota. A, Uve Nojmar, romanista i germanista, pripoveda njihovu istoriju u svojoj knjizi Zamak pisaca: Nirnberg ’46. Susret u ponoru (C. H. Beck, Minhen 2023).

Lista reportera i publicista na ovom istorijskom tribunalu jeste who is who medijskih agencija, kako sa Zapada, tako i sa Istoka. U Nirnbergu su bili Erih Kestner, Erika i Golo Man (kći i sin Tomasa Mana), Džon Don Pasos, Volfgang Hildenshajmer, Marta Gelhorn, Rebeka Vest, Ilja Erenburg, Elza Triole (potonja supruga francuskog pesnika Luja Aragona), Vili Brant, Markus Volf, Avgusto Roa Bastos iz Urugvaja, Sjao Ćen iz Kine… Izveštači su se u sudskoj sali gledali oči u oči sa zločincima, a u Press kampu u zamku pokušavali su da nepojamno sroče u reči. U mikrokosmosu zamka Faber-Castell oni su se susretali sa povratnicima iz egzila, preživelima holokausta, komunistima i predstavnicima zapadnih medijskih koncerna, izveštačima sa fronta, kao i ekstravagantnim star-reporterima. I dok su gledali u ponor istorijskog užasa i reflektovali o krivici, kazni i pravdi, promenio se i način njihovog izveštavanja.

OSEĆANJE OTUĐENOSTI: Erika Man bila je užasnuta i sa gnevom je pisala o „gnusnom, bezdušnom narodu“, kako je nazvala Nemce. Spisateljica i kći nobelovca Tomasa Mana, koji se 1933. našao u egzilu, izveštavala je te 1946. za anglosaksonske medije. Ona se predstavljala kao Amerikanka, što je bio i olakšavajući put za njene istraživačke nastupe. Tako je mogla da intervjuiše Ilzu Hes, suprugu okrivljenog Rudolfa Hesa, koja je bila prostosrdačna žena, ne znajući kome daje intervju. Erika Man odbijala je svaki kontakt sa Vilhelmom Emanuelom Ziskindom, koji je o suđenju izveštavao za Zidojče cajtung, a koji je pre 1933. bio bliski prijatelj sa Erikom i njenim bratom, Klausom Manom. Ziskind joj se tada činio slikom lažne „unutrašnje emigracije“ za vreme nacionalsocijalista. Ona mu nije oprostila činjenicu da je i mimo distanciranosti prema nacionalsocijalističkoj državi, ipak bio suizdavač periodične publikacije Generalgouvernment, u okupiranoj Poljskoj, koja je bila jedna od najcrnjih topografija horora i holokausta. U njegovim izveštajima iz Nirnberga 1946. to se nije moglo slutiti, ali mu je docnije pisala da prema njemu oseća „najveću moguću otuđenost“.

Autor Uve Nojmar u ovoj izuzetno uspeloj knjizi opširno opisuje ulogu Erike Man u Nirnbergu. Autoru je pošlo za rukom da napiše zanimljivu knjigu sa mnoštvom anegdota različitih slavnih ličnosti, ne gubeći iz vida osnovni predmet – vojni tribunal saveznika. Autor poentira, te veli da se u Nirnbergu „Svetska književnost susrela sa svetskom istorijom“. Njih je sve ujedinjavala potraga za odgovorima, kako se ta katastrofa dogodila i šta optuženi ljudi za sopstvenu odbranu mogu da saopšte.

I drugi izveštači, izvan zamka Faber-Castell, bili su grupisani odvojeno, po polovima i profesionalnim profilima. Polarizacija na Istok-Zapad bila je kao kriterijum jednako na delu, te su sovjetski korespondenti bili izdvojeni i smešteni u Crvenoj kući. Žene i bračni parovi bili su smešteni u jednoj vili u parku. Žurnalisti su se u svojim pismima često žalili na neprimereni stambeni prostor. Povremeno je, kao u vojnoj kasarni, spavalo po desetoro u jednoj sobi, na vojničkim, poljskim krevetima. Zbog retko funkcionalne telefonske veze često je pred govornicama vladala gužva, a sanitarne okolnosti nisu bile zadovoljavajuće. Ispred nekoliko postojećih kupatila, svakog jutra su nastajali dugi redovi.

NADA U BOLJU BUDUĆNOST: Što se samog sudskog procesa tiče, izveštaji su bili u dijametralnom rasponu – od saglasnosti do otrežnjenja. Sudstvo pobednika – savezničkih sila odnosno sila Alijanse – Amerike, Engleske, Francuske i Sovjetske Rusije – nije nailazilo uvek i kod svih na oduševljenje. U jednom su, na kraju, bili svi saglasni: „Svaki čovek koji je kadar da čita i piše može da tvrdi da osuđeni ljudi nisu bili ništo drugo, do izdanci užasa“, pisala je britanska star-reporterka Rebeka Vest. Ništa osim smrtne kazne za Geringa (koji je u svojoj ćeliji izvršio samoubistvo), Štrajhera, Bormana ili Kajtela, nije postojalo u razmišljanjima posmatrača. A, to su iz svakodnevice nastojali da potisnu u Press kampu, u zamku. Tu se spontano plesalo, pio se viski i votka za malim improvizovanim barom… Nojmar izdvaja nekoliko autora i osvetljava njihov život i delo pre i posle Nirnberga. Pre svega na osnovu autorskih izveštaja, kojima su različito ocenili i vrednovali rad internacionalnog tribunala.

Najpre, vladala je sumnja u to u kojoj su meri Nemci, nakon dvanaestogodišnjeg ispiranja mozga, uopšte bili kadri da iz zla štogod nauče o demokratiji. U tim izveštajima su protivurečni pogledi o moralnom pravu saveznika da optuže ratne zločince. Tu je reč i o privrednim interesima pobednika sa Istoka i Zapada. Ali tu ima i pozitivnih glasova, kao što je onaj nemačkog pisca Alferda Dablina, izveštača za francusku štampu, koji je u ovom tribunalu video „otelovljenu nadu u jednu bolju budućnost“. Striktnu negaciju izriče, pak, komunistkinja Elza Triole, koja u sudijama sa Zapada vidi „kolaboracioniste nacista“.

Korespondenti su svoje utiske varirali, rezimira Nojmar. Njima je bilo teško da prepoznaju „banalitet zla“, ko što je to Hana Arent docnije dijagnosticirala, da ga razumeju i čitaocima učine prijemčivim. Boris Poljevoj, ruski žurnalista prepoznao je „uobičajenu prosečnost optuženih“ i time unekoliko bio avant la lettre na liniji Arentove kontraverzne paradigme. U ovoj knjizi može se sresti čitav spektar sučeljenih glasova, oštroumnih, emocionalno neuzdržanih atmosferskih opisa iz sudske sale i iz opustošenog grada Nirnberga. Uz sve to saznaje se da je među korespondentima bilo i ličnih afekcija, veza i afera: Rebeka Vest održavala je neskrivenu vezu sa jednim od američkih sudija u Nirnbergu.

Najkraće, fascinirajuća Nojmarova knjiga napeta je lektira koja je nastala na temeljima izvanredne dokumentacije koju je pripremio Štefen Radlmajer (Der Nürnberger Lernprozess, 2001), sa prilozima više od 50 pisaca i reportera. Knjiga je unekoliko dopuna tog izdanja, odnosno prirodni produžetak te izvanredne istorijske i književne dokumentacije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.