Rasprave o identitetu: Varijacije na temu tzv. nacionalnog identiteta

Piše: Ivan Čolović, Novi magazin

U naslovu ovog teksta najvažnija je skraćenica tzv. jer ona kazuje šta ja mislim o identitetu, posebno o nacionalnom. A mislim da su u pravu Rodžer Brubejker i Frederik Kuper, autori eseja “S onu stranu identiteta” (Rogers Brubaker & Frederick Cooper, “Beyond ‘identity’”,Theory and Society 29 (1):1-47,2000), koji su, istražujući upotrebu termina identitet u političkom jeziku i političkim mitovima, utvrdili da se on tu javlja kao reifikovana apstrakcija, to jest da se o njemu govori kao da postoji i kao stvar, a ne samo kao reč.

Zato su savetovali kolegama politikolozima i drugim istraživačima da upotrebu termina identitet posmatraju kao fenomen ideologije, a ne kao intelektualnu alatku koja će im korisno poslužiti u analizi ideologije.

Preporučili su distancu prema tzv. identitetu, znake navoda za njega. Preporuku sam prihvatio i primenio u tekstovima koje će radoznali čitalac naći u mojoj knjizi Rastanak s identitetom (Biblioteka XX vek, 2014).

PRIMORDIJALISTI I KONSTRUKCIONISTI: Identitet bez navodnika ostavio sam političarima i eliti koja je preuzele na sebe brigu da ga štiti i opeva. Evo, on se našao u ulozi zaključka i poente članka Marka Đurića “Pet prioriteta nacionalne politike”, objavljenog u Politici od 30. decembra 2019. Jedan od prioriteta iz naslova ovog članka je orijentacija prema budućnosti, ali je Đurić tu orijentaciju opisao kao dijalektičko kretanje, tako da se prema budućnosti Srbija ima kretati unatraške, s leđima napred, a s pogledom uprtim u slavnu srpsku prošlost. To je, piše Đurić, “orijentacija srpskog društva i politike ka budućnosti, uvek zasnovana na brižljivom negovanju svesti o našoj prošlosti, kulturi, tradiciji i srpskom identitetu”.

Čitalac ovog članka kome je poznata razlika između primordijalističkog i konstrukcionističkog koncepta “nacionalnog identiteta” zaključiće da je Đurić nesumnjivo primordijalista, to jest neko ko veruje da “odvajkada” u svakoj naciji postoji jedna duboka supstanca koja se u istoriji na razne načine manifestuje, ali u suštini ne menja, da smo mi u nacionalnom smislu ono što smo i kad nismo toga svesni i kad ne znamo ko smo. I taj Đurićev čitalac biće u pravu jer, videli smo, ovde je srpska budućnost projektovana kao povratak “identitetu” i “tradiciji” (još jedan termin koji treba zauzdati “navodnicima”) u skladu sa starom nacional-romanitičarskom idejom o prošlosti kao izvoru “duha naroda”, kako se nekada zvao “nacionalni identitet”.

Međutim, šef Kancelarije za Kosovo nije svoje misli o “identitetu” sveo na ovo primordijalističko tumačenje nego je pokazao da može da zastupa i tome suprotno konstrukcionističko stanovište, s tim što će se on prebaciti na to stanovište samo kad govori o kosovskim Albancima, njihovoj starini i njihovom poreklu. Srbi su oduvek to što su i tu gde su, svoji na svome, ali se to nikako ne može reći za Albance jer je njihova prošlost, otkriće to konstrukcionista Đurić, isfabrikovana, a tradicija izmišljena. O tome je šef Kancelarije za Kosovo nedavno govorio u jednom saopštenju za medije: “Prištinski ekstremisti”, rekao je on, “koji svoje štetočinske pipke sada već puštaju po čitavom regionu, žele da nas sve drže kao taoce sopstvene nacional-romantičarske zaljubljenosti u prošlost… ti zaljubljenici u isfabrikovane slike prošlosti počeli su da veruju u sopstvene laži i ne mogu da se pomire sa činjenicom da je šovinistički mentalitet u Evropi i savremenom svetu odavno prevaziđen i da moderne nacije imaju prirodnu potrebu da se otvaraju prema drugima, a ne da se opasuju zidovima i carinskim barijerama”.

KRAĐA “IDENTITETA”: Srpski nacionalni “identitet” navodno se krije u jeziku, on je tu našao utočište, sigurnu kuću, tu on može da se skloni kad sve drugo nacionalno propadne. Tu je on utekao i posle gubitka države u srednjem veku i do danas opstao. Zato je srpski jezik nacionalna svetinja, štaviše, kako je jedan pesnik rekao “naša nacionalna crkva”, čije ugrožavanje izaziva veliko uzbuđenje, pravu kulturnu paniku. Dobro, reći će neko, šta je u tome loše, zar briga o našem jeziku nije legitimna, poželjna, potrebna? Zar govor o jeziku kao crkvi nije samo pesnička metafora za taj legitiman i brižan odnos prema jeziku?

Zato, da bi se videlo šta je loše u ovom brižnom verničkom govoru o srpskom jeziku, treba znati od čega, od koje nevolje, od kog to zla se naš nacionalni jezik ovde štiti. Da li je to zlo nepismenost, da li je to govor mržnje, da li je to nasilje nad manjinskim jezicima? Ništa od toga. Jedna od glavnih opasnosti koja navodno preti srpskom jeziku jeste krađa. Da, baš to. Jer, neki naši susedi kradu nam jezik, kradu i nadevaju mu neka druga, izmišljena imena, kao što su hrvatski, bosanski ili crnogorski jezik. Kako je na tribini “Sačuvajmo srpski jezik” (Trebinje, 22. septembar 2016) naglasio lingvista Miloš Kovačević, “najbrži način izumiranja jezika jeste njegovo preimenovanje”. Neko naivan bi na to rekao da preimenovanje ne šteti nego zapravo koristi srpskom jeziku jer otvara put njegove ekspanzije, koja se efikasno odvija baš zato što se taj jezik širi pod drugim imenima. A kad posao završi, on će odbaciti ta druga imena i pobedonosno reći: zovem se Srpski! Tom naivnom će se objasniti da zbog učestalih krađa i preimenovanja srpskog jezika Srbi mogu ostati sasvim bez jezika jer je jezik duša naroda i kao takav ne može se deliti, pa malo njima, malo nama, niti može da bude zajedničko dobro jer bi ispalo da nekoliko naroda na Zapadnom Balkanu imaju zajedničku dušu, što je metafizički nonsens. Zato je i ideja o zajedničkom policentričnom jeziku kojim se govori u nekim državama našeg regiona za nacionaliste više nego neprihvatljiva, u stvari, nacionalno subverzivna, destruktivna.

Paradoks ove panične priče o krađi srpskog jezika je u tome što se, s jedne strane, govori o nečemu što je izraz jedinstvenog srpskog “identiteta”, specifičan srpski način postojanja u svetu, pa u tom smislu neponovljiv, a sa druge strane, pokazuje se da je srpski jezik vrednost koja može da se od srpskog naroda otuđi i koju neki drugi narod može da učini svojom i prilagodi funkciji simbola sopstvenog “identiteta”.

KOSOVO, “OTETO” I NEDELJIVO: Slične panici koju nacionalisti dižu zbog navodne krađe srpskog jezika jesu panike zbog posezanja naših suseda za drugim temeljnim simbolima našeg tzv. nacionalnog identiteta, kao što su manastiri, narodne pesme, epski junaci, kao što je Obilić, naučni geniji, kao što je Tesla, veliki pisci, kao što je Andrić. I, više i pre svega, Kosovo, i danas zazivano, uznošeno i oplakivano kao najvažnije i najtužnije mesto sećanja srpske nacije, mesto njenog hristolikog puta – rođenja, smrti i vaskrsenja. Njegovoj tragičnoj istoriji danas je dodata i tragična sudbina ponovo “otete srpske zemlje” i ponovnom stradanju izloženog srpskog naroda. Kao što se sa drugima ne mogu deliti ni srpski jezik, ni srpski Tesla, ni srpski Andrić, ni sve drugo srpsko, ni srpsko Kosovo se ne može deliti s tamošnjim Albancima niti se može podeliti na srpski i albanski deo. Ne može Kosovo, “srce Srbije”, biti i srpsko i albansko, malo njihovo, malo naše, delom njihovo, delom naše. Sad je njihovo, ukrali su ga i okupirali, ali ide vreme, idu godine i doći će trenutak kad će opet biti naše. Zato se danas srpski nacionalisti pozdravljaju rečima “Dogodine u Prizrenu!”.

Kao i u drugim slučajevima, i ovde se pokazuje da briga za očuvanje tzv. nacionalnog identiteta – koja sebe hoće da predstavi kao legitimnu brigu za narod i naciju, koja nikome ne smeta i nikoga ne ugrožava – u stvari živi od širenja straha od neprijatelja i od podsticanja mržnje prema neprijateljima. O tome je pisala i Hana Arent, koja je nacionalizam zasnovan na izgradnji lika neprijatelja i širenju straha od njega nazvala “plemenski nacionalizam”. “Politički govoreći”, kaže Arent, “plemenski nacionalizam uvek tvrdi da je njegov narod okružen ‘svetom neprijatelja’, da je on ‘jedan protiv svih’, da postoji suštinska razlika između tog naroda i svih drugih. On zahteva od svog naroda da bude jedinstven, individualan, neuporediv sa svima dugima i teorijski poriče samu mogućnost jedinstvenog čovečanstva davno pre nego što je ta mogućnost iskorišćena za razaranje čovekove humanosti” (Hana Arent: Izvori totalitarizma, Biblioteka Alexandria, 1999, str. 233).

Vođe naroda čiji “identitet” neprijatelji navodno ugrožavaju često te neprijatelje nalaze među narodima koji su njihovom narodu u kulturnom pogledu veoma slični, da ne kažem isti. To je slučaj sa potragom za neprijateljima na Balkanu, kada se uobličava i distribuira ona vrsta netrpeljivosti koju je Frojd u knjizi Nelagodnost u kulturi (1930) nazvao “narcizam malih razlika”, objasnivši da “upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja”. Dakle, izgleda da kad je reč o narodima, ne važi latinska izreka “Slično se sličnom raduje”. U prilog tome mogu se navesti mnogi primeri iz bogate i neslavne istorije političke mržnje na Balkanu, gde se male kulturne razlike između naroda koji tu žive pretvaraju u neprelazne zidove i gde se s mržnjom dočekuju oni koji dovode u pitanje tu radikalnu diferencijaciju balkanskih naroda i govore o njihovom kulturnom zajedništvu.

GRANICE I ZIDOVI: Ovde je važno naglasiti da ideja kulturnog i istorijskog zajedništva balkanskih naroda ne podrazumeva negaciju kulturnih razlika i granica nego se protivi nacionalističkoj ideologiji “identiteta” oko kojeg se podižu neprelazni i preteći zidovi. Kao što je primetio Mišel Ažije u knjizi Nove seobe naroda, novi kosmopolitizam (Biblioteka XX vek, 2019), granice su komunikacija, one su dijalog, one su razmena, dok su zidovi zatvaranje, prekid, “identitet” (i Ažije ovaj termin stavlja pod znake navoda!). Kad se u Srbiji danas govori o granicama, posebno o eventualnom razgraničenju na Kosovu, misli se u stvari na zidove, na rešenja kojima bi se prekinula komunikacija između “nas” i “njih”, između Albanaca i Srba.

Ipak, i tako zamišljeno razgraničenje ideološki je neprihvatljivo jer znači podelu prostora koji i danas važi kao svetinja srpske države i naroda. To bi, kaže Aleksandar Vučić, bilo racionalno rešenje, ali emotivni srpski narod to ne prihvata, pa ni njegov predsednik neće da ga na silu tera da bude racionalan: “Nisam mogao da dodirnem emocije ljudi jer sam govorio racionalno, a narod to ne voli” (TV Prva, 6. jun 2019).

Međutim, za reč se tim povodom javio ministar vojske Aleksandar Vulin, koji je ponudio jednu verziju razgraničenja na Kosovu koja bi mogla da se dopadne emotivnim Srbima jer bi takvo razgraničenje donelo spas od situacije u kojoj oni moraju da žive i komuniciraju sa Albancima, što im, kako je Vulin to predstavio, ne samo teško pada nego predstavlja strašnu kaznu, sličnu onoj kojom su nekada Turci kažnjavali kriminalce: “U Otomanskom carstvu”, kaže Vulin, “ postojala je kazna – vezivanje za mrtvaca. Okrenuti licem ka lešu, vezanih ruku i nogu, svaki pokret je i pokret mrtvaca i tako dok živ čovek vezan za mrtvaca ne poludi. Što pre se otkinemo od Šiptara, pre ćemo početi da živimo. Ako nećemo, pa srećno nam celovito i nezavisno Kosovo” (Večernje novosti, 7. april 2019). Dakle, Vulin je predložio operaciju koja u stvari ne bi bila razgraničenje nego, ako se tako može reći, raziđenje, kojom bi se žrtvovao deo teritorije, ali zauzvrat dobio zidom ograđen prostor, jednom zauvek oslobođen od “Šiptara”. Srce Srbije bi bilo nešto manje, ali zato čisto i zdravo.

Paradoks ove panične priče o krađi srpskog jezika je u tome što se, s jedne strane, govori o nečemu što je izraz jedinstvenog srpskog “identiteta”, specifičan srpski način postojanja u svetu, pa u tom smislu neponovljiv, a sa druge strane, pokazuje se da je srpski jezik vrednost koja može da se otuđi od srpskog naroda i koju neki drugi narod može da učini svojom i prilagodi funkciji simbola sopstvenog “identiteta”.

*Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.