Pet minuta sa Jelenom Riznić

Izvor: Novi magazin

Osam žena je ubijeno za prvih osam sedmica 2023, a među njima i dvogodišnja devojčica. Iako je poslednji zločin uznemirio Srbiju – nažalost, najviše kroz skandalozno izveštavanje medija – protest nije bio masovan, pa je prvo pitanje za Jelenu Riznić koliko je zadovoljna odzivom?

„Ne znam kako da odgovorim na to pitanje egzaktno. Za razliku od Informera, koji je zbog intervjua sa silovateljem bio važna tema za društvo i okupio značajan broj učesnika, ovaj nije iako mislim da je femicid još značajniji. Ali svesni smo da svaki protest koji nije antirežimski u smislu da direktno udara na delove vlasti i vladajuću stranku, okuplja manje ljudi. Bio je i loš dan jer nažalost i od vremenskih prilika zavisi hoće li neko izaći ili ne, pa smo na kraju zadovoljne reakcijom, posebno što ima komentara da je bilo važno, potresno i snažno.

Zašto ljudi misle da ovakva vrsta protesta nije antirežimska jer se vlast očito samo protokolarno bavi ubistvima žena i nasiljem, femicidom nikako, izuzev povremeno kad se dogode strašni zločini?

Jasno da mi nismo izašle sa idejom da podržimo vladajuću stranku i režim, ali u ovom slučaju imamo i problem s medijima koji će sasvim drugačije predstaviti protest poput onog protiv Informera – koji je u suštini bio protiv seksualnog nasilja, a ne samo tog tabloida – a drugačije protest koji nema povod koji je vezan za Srpsku naprednu stranku. Iako suštinski jeste jer je to protest protiv institucija koje ne rade svoj posao, a u njima su partijski postavljeni kadrovi, mislim i na tužilaštva i sudove, centre za socijalni rad, policiju. Ali ovaj protest prevazilazi problem vlast–opozicija jer je nasilja uvek bilo, pristupalo mu se na sličan način, ali bez te demarkacione linije vlast–opozicija, ljudi kažu „nije toliko važno“ iako ništa nije važnije od naših života. I urgentnije.

Žene čine više od polovine stanovništva, ima ih na izuzetno važnim pozicijama, pa su u javnosti i dalje pretežno objekti, uključujući i visoku politiku, gde su politički objekti, a ne subjekti odlučivanja. Zašto?

Mislim da je važno što postoje kvote jer je pitanje da li bi žena uopšte bilo da nema tog mehanizma, ali žene u politici ne znače i feminističke politike. One kao i njihove kolege donose i sprovode antiženske politike, počev od zakona o porodici koji direktno udara na mlade žene. Žena ima na važnim mestima, ali one se ne bave ženskom politikom, izuzev kada je to vezano za prikupljanje političkih poena. Ja ih ne krivim preterano, nije to neka levičarska partija koja nije uradila ono što je obećala, pa da ih pozivamo na odgovornost. Istovremeno, ne slažem se s tim kako vode politiku i mislim da bi trebalo da se sklone i da moramo da stvaramo nešto što je bolje za sve nas.

Imate li utisak da je u modernoj Srbiji feminizam na neki način postao društvena sramota i ruglo?

Ne samo u savremenoj Srbiji. Mene ničega nije sramota, mislim da žene poslednjih godina rade ogroman posao, a ne mislim tu samo na Žensku solidarnost jer mi relativno kratko postojimo. Mislim na sve ženske organizacije koje su uradile neverovatne stvari poslednjih decenija i po pitanju legislativnog okvira, ali i neformalnog menjanja uverenja i narativa koji postoje, a tiču se nasilja i položaja žena uopšte. I znate, onaj ko ne misli feministički neće promeniti uverenja ni zbog žena u politici ni zbog nas.

Jedan od zahteva protesta je uvođenje femicida kao krivičnog dela (iz mržnje) sa oštrijim kaznama. Ima li naznaka da će se to dogoditi?

To je samo jedan od zahteva, a ja mislim da pitanje kazni nije ključno; važno je, ali to vam je kao da gradite kuću od drugog sprata, ne od temelja. Mora se čitav niz drugih stvari rešiti da bi kazna imala efekta. Tako je prošle godine, čini mi se u novembru, predsednik Srbije nakon našeg protesta najavio teže kazne za silovatelje, što jeste važno, ali ne znači mnogo jer zaprećene kazne ionako niko ne dobija. Sa druge strane, stavljanje femicida u zakon pokazuje da se problem prepoznaje.

Ipak, mislim da su drugi zahtevi u ovom momentu važniji, pre svega da se svakoj prijavi nasilja prilazi s punom pažnjom, studiozno, da se u svakom slučaju utvrdi stepen ugroženosti i da se ozbiljno pristupi strahu koji svaka od tih žena oseća, a ne da se tretira kao nebitan faktor. Prevencija podrazumeva čitav niz prethodnih poteza, stvaranje kontrolnih mehanizama institucija.

Znate li za neki slučaj da su kažnjeni službenici koji su neodgovorno postupali?

Ne, koliko ja znam. Vidite i ovaj poslednji slučaj ubistva dvogodišnje devojčice u porodici koji je toliko potresao Srbiju nema odgovornosti, direktorka Centra za socijalni rad nije smenjena niti iko ko je bio nadležan. I tako ide do narednog slučaja koji uzbuni zemlju, pa se prethodni zaboravi. Onda se pitamo zašto se nasilje ne prijavljuje? Pa zato što se prijave ne shvataju ozbiljno i što niko ne odgovara za propuste koji su doveli do nečije smrti koja je pravovremenom akcijom mogla biti sprečena.

Mi znamo za čitav niz slučajeva koji nisu vidljivi u medijama, javljaju nam žene, ali sistem ih ne vidi i ne shvata, okolina ćuti.

Možda je teško pitanje, ali kako ubistvo može da se spreči?

Može, moglo je svako od ovih osam u ovoj godini i stotine ranijih da se spreči, ali je zakazao ili sistem ili neformalna podrška, najčešće i jedno i drugo. Zato mi govorimo o femicidu šire; jasno je da postoji ogromna nesrazmera u snazi i moći između muškaraca i žena, kao i užasna stigma žrtava. Mi smo zbog toga i na ulicama jer ako kažemo da ne može bolje, onda prosto fetišizujemo nasilje, prihvatamo da je u našem genetskom kodu i tolerišemo ga kao da ne može drugačije.

Da li vam je neko odgovorio na pitanja „Ko je sledeća“ i „Koliko naš život vredi“?, koja su daleko od retoričkih?

Pa ne. Mi sarađujemo sa ženama iz Udruženjem Femplac – Femplatz – koje pišu sve te inicijative za unapređenje zakona, ali znamo da to nije kratka trka već maraton koji traje. Zato moramo strpljivo da pristupamo, nekad nešto može brže, nekada to nije moguće, ali da ne verujemo da ćemo stići do cilja, ne bismo ni trčale.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.