Olivera Olja Đorđević: Vreme je da se i pozorište promeni, zajedno sa svetom

Razgovarao: Dragoljub Selaković

Za sva pozorišta / kazališta širom regiona, s akcentom na bivšu nam domovinu, izbor u selekciju Sterijinog pozorja je ogromno priznanje. Retki su teatri koji se pojave na Pozorju dva puta za redom, ipak ima jedno pozorište sa severa Bačke, koje je skoro u kontinuitetu prisutno na najznačajnijem pozorišnom događaju u regionu. Recimo da je u prethodne tri godine redovno bilo uvršteno u takmičarskoj konkurenciji, i ne samo to, u Suboticu je zasluženo stiglo 15 (petnaest!) Sterijinih nagrada. Da se preslišamo: Zla žena (2019) – tri nagrade (za scenski pokret Ista Stepanov, za najbolju mladu glumicu Milica Sužnjević i dr Dejan Sredojević za scenski govor), Radnička hronika (2020) – tri nagrade (za scenografiju Marija Kalabić, za scenski pokret Igor Greksa i Veljko Mićunović – specijalna nagrada za režiju), konačno, Kus petlić (2021), ni manje ni više nego devet (Milan Nešković za režiju, Minja Peković i Srđan Sekulić za uloge, Miloš Lazić za najboljeg mladog glumca, Biljana Grgur za kostimografiju, Saša Latinović za scenski govor, nagrada okruglog stola kritike, Zoranov brk za glumački bravuru Minja Peković, nagrada za epizodnu ulogu Igor Greksa). Ako tome dodamo da je ocena publike bila 4,62, što Kusog petlića rangira na drugo mesto (najviša ocena je bila 4,63), možemo zaključiti da se izuzetno retko dešava takav sklad u ocenama žirija, kritike i publike. Na osnovu svega toga mišljenja smo da je ova slučajnost intrigantan povod za razgovor sa Oliverom Oljom Đorđević, direktorkom Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta / Narodnog kazališta / Népszínház, Subotica.

Skoro dve decenije subotičko pozorište radi u neadekvatnim uslovima, nameće se pitanje da li je tačna konstatacija da bez muke nema umetnosti, i kako uspevate da i pored katastrofalnih uslova u kojima egzistirate postižete respektabilne rezultate?

Subotičko pozorište je u izgnanstvu toliko dugo da se već ni ne sećamo kako je to raditi u normalnim uslovima. Ne bih baš rekla da ove muke doprinose našoj umetnosti, ali definitivno čine da se svake godine, sa svakim odlaganjem našeg ulaska u novu zgradu, sve manje osećamo kao ljudi. Što se tiče recepta za uspehe, on je isti kao i u svakom drugom poslu. Promišljanje, odgovorno donošenje odluka u pravo vreme, izbor pravih saradnika, skupljanje informacija. Bez obzira na užasne uslove u kojima radimo, pozorište definitivno čine ljudi, pravi ansambl je uvek ključ svega. Naš ansambl čine odlični glumci, posvećeni profesionalni ljudi sa kojima je sve moguće. To je jedini ključ uspeha.

Da li će postignuti rezultati pomoći u budućem radu ili je to dodatni teret / obaveza? Često se dešava da oni koji odlučuju o egzistenciji umetnika veruju u to da je entuzijazam i talenat neiscrpan, da se sa malim ili nikakvim ulaganjima mogu dugoročno postizati vrhunski rezultati?

Ne bih to nazvala ni teretom, a ni obavezom. Mi se, u suštini, nikad ni ne bavimo rezultatima u smislu eventualnih nagrada i učešća na festivalima. Svaka predstava se radi kao da je najbitnija, a ona to, u tom trenutku, i jeste. Uvek radimo, pre svega, da bismo zadovoljili naše kriterijume i očekivanja naše publike. Imamo sreću da je subotička publika brojna i da joj je ukus veoma istančan, pošto ga godinama neguju svi oni koji su radili u našem pozorištu pre nas. Mi samo nastavljamo tu tradiciju. Što se tiče festivala i nagrada, oni dolaze samo kao posledica tog rada.

Za sebe kažete da ste Vojvođanka iz Beograda, u Subotici živite i radite već 15. godina, danas kad se osvrnete, možete li nam reći šta je to što vas je privuklo i što vas još uvek drži u Subotici?

Od prvog trenutka Subotica je poseban grad, sa specifičnom atmosferom i ritmom, grad neke melanholične lepote i prefinjenosti koji mi u potpunosti odgovara. Takođe, otkako sam majka, ne mogu da ne primetim koliko je lepše i zdravije odgajati dete u ovakvom gradu, nego tamo gde sam ja odrastala.

Pored direktorovanja niste zapostavili ni rediteljsku karijeru, radite po celoj Srbiji, među prvima ste, posle nesrećnih 1990-ih, radili u dubrovačkom Marinu Držiću, često radite i u Osijeku… recite nam nešto o tom iskustvu?

Nema tu nekih posebnih razlika. I dalje smo mi isti mentalitet i odlično se razumemo, bez obzira na te grozne godine. Dubrovnik je za mene bio izuzetno i posebno iskustvo u svakom pogledu, a naravno da mi je i velika čast što sam prva radila tamo, posle svega što se dešavalo. Ekipa sa kojom sam radila predstavu Kako voli druga strana bila je divna u svakom pogledu i uvek bih se rado vratila tamo. Što se tiče Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku, tamo se zaista osećam kao u svojoj kući. Osijek ima divne glumce i publiku koja voli njihovo kazalište, svaka predstava koju sam radila sa njima bila je pravo uživanje.

Novosadsko Pozorište mladih vaša je druga kuća, tu ste počeli, uradili ste sa tim ansamblom nekoliko zapaženih predstava – Momci iz benda, Bombardovali smo Nju Hejvn, Dok te ja hranim i oblačim, Zaljubljivanje… Da li je na vidiku neki novi projekat u toj kući?

Reč je o mojoj teatarskoj prvoj ljubavi. Prvu predstavu sam tamo radila još na trećoj godini studija, a to se ne zaboravlja. Posebno kad je ta predstava Momci iz benda. Uvek se rado vraćam u tu kuću, koju zaista oduvek doživljavam kao svoju. Što se tiče novih projekata, ne bih ništa da najavljujem dok se ne pokrene. Pandemija nas je sve toliko poremetila da su svima planovi nekako u vazduhu.

Šta i kako dalje u teatru u aktuelnoj situaciji, uopšte… da li je ovo neki novi početak ili ćemo nastaviti utabanim stazama?

Na žalost ili na sreću, mislim da nastavljanja utabanim stazama definitivno nema. Svet se neminovno menja, kao što se uvek i menjao kroz istoriju. Vreme je da se i pozorište promeni, zajedno sa njim. Možda to zvuči kao neki mračan pogled na budućnost pozorišta, ali zaista nije. Pozorište je i dosad, kroz mnogo vekova, preživelo sve promene društva, pa verujem da ćemo i sada naći neki način opstanka. Iako je, trenutno, situacija zaista teška.

Na kraju da se vratimo na početak, kakvi su planovi u matičnoj kući? Po najavama konačno bi trebalo da se vratite u svoju zgradu tokom naredne sezone. Hoće li to olakšati ili otežati promišljanje repertoara, možda pomoći pojačanju ansambla?

U Drami na srpskom jeziku trenutno su u toku probe komada Izbiračica Koste Trifkovića, u režiji Ive Milošević. Premijera je planirana za početak oktobra. Do kraja ove godine neće biti novih premijera, ali već u januaru počeće probe Šekspirovog Sna letnje noći koji ću režirati ja. To će biti prvi zajednički projekat obe naše drame, posle mnogo godina. Do kraja sezone imaćemo još jednu premijeru, Bog masakra Jasmine Reze, u režiji Jane Maričić. Plan je da do kraja sezone pređemo u novu zgradu, što nam, naravno, otvara mnoge nove mogućnosti. Ali, o tome ćemo pričati u toj novoj zgradi.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.