Ko preživi, pričaće

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Ima li ikoga ko se sredinom avgusta od kada teče rok za pregovaranje o minimalnoj plati pitao na šta li će ti razgovori izaći 15. septembra?

Teško, s obzirom na to da nam je „šef“ još pre dva meseca rekao da će minimalna plata biti za 3.000 dinara povećana – na oko 40.000 dinara. I to je amin, što bi rekli religiozni.

Ali šta je sa onima koji sudove donose zagledani u sopstveni novčanik i nemoć da kupe, obezbede, plate ili nedajbože priušte? Sa onima, manje sklonim obožavanju totema i kultova i svima onima koji u Vučićevim napadima logoreje umeju da prepoznaju hvalisanje i sindrom istovremenog „zastrašivanja i spasenja“?

Jedno je sigurno, oni će vam reći ono što nam život svakodnevno dokazuje – za optimalan život tročlanoj porodici je potrebno 114.000 dinara. Kad ovu sumu uporedimo sa iznosom minimalne potrošačke korpe od oko 43.000 dinara i kad još znamo šta ta minimalna korpa zapravo predstavlja, neimaština građana Srbije nam se ko utvara isceri u lice.

MILENA AMON: Minimalnu zaradu je moguće povećati, ali uz ispunjenje konkretnih uslova po pitanju iznosa poreza i doprinosa kako poslodavci ne bi bankrotirali

230 DINARA ZA HRANU: Posebno s kraja avgusta i početka septembra kada sindikati svim sredstvima vode jalovu borbu da se minimalna plata izjednači makar s minimalnom potrošačkom korpom.

„Najporaznija je količina određenih namirnica u ovoj korpi. Zamislite tročlano domaćinstvo koje jednom u mesec dana treba da podeli 400 grama junećeg mesa sa kostima ili jednu konzervu sardine. A ono što u metodologiji zovu optimalnim biohemijskim sastavom hrane u minimalnoj potrošačkoj hrani izraženo u gramima za dvoje odraslih i dete je 243 grama voća i 546 grama povrća dnevno. Da podsetim, Svetska zdravstvena organizacija za jednu odraslu osobu preporučuje dnevni unos 200 grama voća i 200 grama povrća (izuzimajući krompir). I zato je nedopustivo da se radnici zalažu za iznos vezan za minimalnu potrošačku korpu jer to znači da se zalažu za prihode koji pokrivaju potrošnju 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji“, kaže u razgovoru za Novi magazin Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju.

Podsetimo, trenutni statistički iznos minimalne potrošačke korpe je 43.200 (za april). Do ovog iznosa se došlo tako što Republički zavod za statistiku radi anketu u kojoj ispituje koliko troše domaćinstva u Srbiji. Potom se ta domaćinstva sortiraju na skali od 1 do 10, gde u prvu grupu spadaju najsiromašnija domaćinstva, a u desetu najbogatija. Minimalna potrošačka korpa se onda utvrđuje na osnovu proseka potrošnje tri najsiromašnija sloja u našem društvu, u koja spadaju i ljudi koji se hrane u narodnim kuhinjama.

„U tom smislu minimalna potrošačka korpa pre je pokazatelj siromaštva našeg društva nego parametar spram kojeg treba bilo šta sameravati, a kamoli minimalnu zaradu, kako nalaže Zakon o radu. Jer, minimalna potrošačka korpa i egzistencijalne i socijalne potrebe radnika ili radnice i njihovih porodica su odrednice koje su u kontradikciji, one su dijametralno suprotne. Minimalna potrošačka korpa za april podrazumeva da tročlana porodica raspolaže sa 670 dinara za hranu dnevno, 128 dinara mesečno za obrazovanje, 1.500 dinara za zdravstvo, 1.177 dinara za obuću i odeću… I tu se vidi i odnos države prema radnicima i radnicama. Nominalno bi trebalo da se brine o njihovom blagostanju i potrebama, ali u praksi, za državu i poslodavce radnici i radnice su isključivo trošak, potrošna roba koja je lako zamenljiva“, smatra drugi sagovornik Novog magazina Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije, koji je pre nekoliko meseci zajedno sa brojnim sindikatima i nevladinim sektorom inicirao potpisivanje Deklaracije o plati za život.

Čak 54 odsto stanovnika Srbije živi u domaćinstvima gde samo jedna odrasla osoba radi

PLATA ZA ŽIVOT: Centar je i ranije radio analize, a poslednja pokazuje da je plata koja obezbeđuje dostojanstven život ona od 114.752 dinara.

„Računica međunarodne mreže Clean Clothes Campaign, čiji deo je i Centar za politike emancipacije, za 2018. godinu pokazuje da plata za život u Srbiji iznosi 98.000 dinara. Sada smo ažurirali podatke na osnovu dostupnih informacija za 2021. godinu i došli do računice da plata za život u Srbiji iznosi 114.000 dinara. Cilj je bio da se istraži kolike bi bile zarade u ovom delu Evrope za koje bismo mogli da kažemo da obezbeđuju zaista dostojanstvene uslove života. Takođe, želeli smo da postavimo cilj kojem sindikati i organizacije koje se bave radnim pravima treba da teže kako bi se radnicima i radnicama omogućio izlazak iz siromaštva“, objašnjava Novom magazinu Simović, s kojim analiziramo i aktuelnu situaciju u privredi i odnos države prema radnicima generalno.

Kažemo, dodaje, izlazak iz siromaštva jer podaci pokazuju da zakonski regulisane minimalne zarade u ovom delu Evrope u proseku dostižu tek dve trećine od granice siromaštva, kako je definiše EU, i pokrivaju tek 25 odsto onoga što bismo mogli nazvati dostojanstvenom platom ili platom za život“, objašnjava Novom magazinu Simović.

Naime, Evropska unija odmah po izbijanju pandemije predlaže usvajanje Direktive o adekvatnoj minimalnoj plati koja treba da obezbedi dostojanstvenu nadoknadu radnicima širom kontinenta. Usvojen je i Zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja u Nemačkoj koji obavezuje nemačke kompanije da poštuju ljudska prava radnika i radnica širom sveta, a u procesu je i usaglašavanje Direktiva EU o korporativnoj odgovornosti.

Inače, prema poslednjim podacima Evrostata, minimalna plata u Evropi se kreće između 332 evra mesečno u Bugarskoj do 2.257 evra u Luksemburgu.

VLADIMIR SIMOVIĆ: Mi smo duboko zaglavljeni u društvu koje svoje radnike i radnice budzašto prodaje stranom kapitalu, koji profit proizveden našom radnom snagom izvozi iz naše zemlje. To stanje je neodrživo, a nadiruća ekonomska kriza i inflacija samo će to ogoliti

SLIKA I PRILIKA: „Srbija pripada grupi najsiromašnijih zemalja u Evropi. Paradoksalno, dok se na nivou EU i u njenim zemljama članicama koje su ekonomski najmoćnije uvode zakonski okviri koji bi trebalo da zaštite i naše radnike i radnice, u Srbiji ljudi teško dolaze do pravde. Zakonski regulisana minimalna zarada daleko je od plate koja bi garantovala dostojanstven život. Inspekcija rada je potkapacitirana, nedovoljno dobro opremljena i ne čini dovoljno da zaštiti radnike i radnice. Sudovi su spori, a pristup pravdi skup. Privatne kompanije koje dokazano krše radna prava i dalje dobijaju obilne subvencije i olakšice od države. To je slika i prilika našeg društva. Umesto da se koristi jedna opštija tendencija koja dolazi iz samih zemalja kapitalističkog centra i podigne standard radničkih prava, mi smo i dalje duboko zaglavljeni u društvu koje svoje radnike i radnice budzašto prodaje stranom kapitalu koji profit proizveden našom radnom snagom izvozi iz naše zemlje. To stanje je neodrživo, a nadiruća ekonomska kriza i inflacija samo će to ogoliti“, procenjuje Simović.

Bradaš nas takođe vraća na realno stanje stvari, podsećajući da prema podacima Ankete o radnoj snazi 54 odsto stanovnika Srbije živi u domaćinstvima gde samo jedna odrasla osoba radi, dok samo petina živi u domaćinstvima gde sve odrasle osobe rade puno radno vreme.

„Na tržištu rada gde ponuda radne snage premašuje tražnju za radom radnici su potplaćeni, a oni koji su najslabije plaćeni veoma često su jedini koji zarađuju u domaćinstvu. Osam od deset zaposlenih u Srbiji, a tu mislim i na one koji primaju više od minimalca, ima teškoće da podmiri osnovne troškove u svom domaćinstvu, pokazalo je Evropsko istraživanje o uslovima rada“, skreće pažnju Bradaš, koja još naglašava da nižu kupovnu moć od radnika u Srbiji u celoj Evropi imaju samo radnici na minimalcu u Bugarskoj, Letoniji i Albaniji.

Recimo i da je Srbija u poređenju sa zemljama Unije zemlja s najvišom stopom subjektivnog siromaštva među stanovništvom iznad praga relativnog siromaštva. U prevodu, devet od deset stanovnika koji žive u domaćinstvima koja se ne smatraju siromašnim ne može da obezbedi adekvatan životni standard, dok je takvih u Nemačkoj jedan od deset.

„Ono što bi sindikati, a i svi drugi progresivni akteri u našem društvu trebalo da shvate jeste da kroz puke pregovore u okviru Socijalno-ekonomskog saveta nećemo doći do značajnijeg pomaka i da, ukoliko želimo veće zarade, pregovori moraju biti praćeni i značajnijim vaninstitucionalnim pritiskom. To znači da pregovori, iz vizure sindikata, mogu imati smisla samo ukoliko ih prati masovnija društvena mobilizacija. Deklaracija o plati za život upravo nam nudi osnovu za takve pomake. Iza svega stoji ideja kreiranja sinergije između sindikata i različitih udruženja građana, i zajednički rad na izgradnji društva koje u prvi plan stavlja ljude, a ne profit, društva koje svima može obezbediti dostojanstven život i prosperitet jer trenutni fokus na interes privilegovane grupe ljudi samo nas uvlači u dalji rast nejednakosti i onemogućava opšti napredak“, poručuje na samom kraju Simović, najavljujući da će od jeseni i građani moći da podrže Deklaraciju o plati za život svojim potpisom.

Minimalac veći uz smanjenje doprinosa – utopija ili realnost?

Minimalnu zaradu u Srbiji moguće je povećati, ali uz ispunjenje konkretnih uslova po pitanju iznosa poreza i doprinosa kako poslodavci ne bi bankrotirali, izjavila je sredinom avgusta predstavnica udruženja Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije Milena Amon.

Kako je istakla, potrebno je drastično smanjiti poreze i doprinose, a potom tu razliku uračunati u iznos minimalne zarade koji se isplaćuje radnicima, a istog je mišljenja 87 odsto preduzeća koja su učestvovala u anketi koju je sprovela Unija poslodavaca Srbije.

Kako je opterećenje porezima i doprinosima između 55,7 i 57,05 odsto, u zavisnosti od broja radnih sati u mesecu, Amon je istakla da je „suludo“ da poslodavci plaćaju tolike namete.

Uz smanjenje opterećenja na minimalne plate, minimalac bi umesto 33.804 dinara mogao biti 53.871 dinar.

„Ovo je neophodno uraditi kako bi svaki zaposleni koji prima minimalnu zaradu mogao da ima normalnu egzistenciju jer to sada nije moguće“, rekla je Amon, uverena da je za povećanje minimalca „potrebna sveobuhvatna reforma poreskog sistema, a zasad, barem meni, ne deluje da će se ovo dogoditi u narednih mesec dana.“

Amon nije prva koja apeluje na državu da preispita sistem oporezivanja minimalnih plata kako bi omogućila pravično oporezivanje. Godinama unazad to čini i Simović, koji smatra da bi najpre trebalo ukinuti porez od 10 odsto na najniže zarade i povećati poreske stope, s povećanjem platnog čeka.

„Trenutno linearno oporezivanje je duboko nepravedno i onemogućava redistribuciju bogatstva koja je preko potrebna jer je Srbija društvo sa ogromnim nejednakostima. To znači da imamo mali broj ljudi koji su ekstremno bogati i ogroman broj ljudi koji su ekstremno siromašni. Takvo stanje nije održivo. Dalje, pored progresivne poreske politike po pitanju plata, potrebna je i progresivna poreska politika u privredi. To znači da mikro i mala preduzeća treba osloboditi velikih nameta kako bi ona mogla da prodišu i kako bi mogla zaista da iznesu povećanje zarada svojim zaposlenima. Mi imamo potpuno naglavačke postavljen sistem u kojem se strani investitori oslobađaju svih nameta i još dodatno subvencionišu da bi zapošljavali ljude na minimalcu i brutalno ih eksploatisali. To je jedna uvrnuta logika društva koje je potpuno zaboravilo na svoje ljude. Postali smo društvo u kojem je profit postao daleko bitniji od ljudi“, konstatuje Simović u razgovoru za Novi magazin.

 

Tekst je prenet iz Novog magazina.