Intervju Olga Dimitrijević – U borbi ne smemo biti sami

Na zatvaranju Prolećne izložbe u beogradskom Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić publika je dobila priliku da čuje izvođenje nove drame Olge Dimitrijević (1984) – Drama o kraju sveta. Autorka se u njoj bavi pitanjem diktature, hrabrosti i, na kraju, pitanjem ko će sprovesti revoluciju (koju u drami inicira priroda, tačnije, drvo).

Živimo li u distopiji?

Mi svakako živimo u jednoj jezivoj državi koja ima jezivu vlast. Satiremo se od posla za male plate, umiremo zato što su nam sistemski uništavali zdravstveni sistem, izbacuju nas iz stanova, na našoj muci politička i biznis elita ostvaruju profit. Oni bahato otimaju javne površine i nepovratno menjaju lice grada, lažu nas i prave ludima sve vreme, a pored svega toga, atmosfera tenzije i straha sve je veća. Istovremeno, nije da je svet generalno u boljem stanju. Seku se šume na granicama da bi se lakše hvatale izbeglice, klasne razlike skoro svuda se povećavaju, prirodni resursi do kraja se iskorišćavaju, ženska prava ugrožavaju itd. Realno, kad pogledamo sve to, deluje kao da živimo već viđenu distopijsku sliku sveta iz SF romana i filmova 20. veka.

Ipak, nekako sam oprezna kad je reč distopija u pitanju i često mi se vrti po glavi da je dihotomija utopija/distopija pogrešan način za govor o našoj savremenosti i življenom iskustvu. Iako stalno koristim reč, svaki put distopija kao da označava naš život bez nas samih, kao da smo akteri unapred datog scenarija, SF filma ili knjige, da smo pijunčići u svetu diktature, oduzimanja prava, u kojem svaki čas može da nas strefi smrt ili nešto još gore usled ustrojstva takvog sveta. Na neki način osećam se kao da svaki put kad kažem da živimo u distopiji, samu sebe onemogućavam za političko delovanje, kao da širim ravnodušnost. Svet je odvratan i teško ga je promeniti, da. Ali ipak se nadam da je moguće.

U drami obrađujete i tematiku građanske neposlušnosti. Vaša glavna junakinja biva streljana zato što nije dala da se poseče drvo iz njenog dvorišta. Jasna je analogija sa današnjim vremenom i politikom koja se vodi u Beogradu, ali i u celoj Srbiji. Da li je građanska neposlušnost jedini odgovor?

Neposlušnost je važna, a organizovan politički otpor još važniji. Duboko verujem u moć političkog samoorganizovanja iako u našoj javnoj sferi deluje da takve struje i otpora nema. Ipak, ako bolje pogledamo, Krov nad glavom, koji sprečava prinudna iseljenja ili različite lokalne inicijative koje štite svoje parkove, ljudi koji štite reke od minihidroelektrana – to su sve primeri neposlušnosti i otpora. Korak dalje bila bi jača politička artikulacija tih otpora i neposlušnosti, i to politička artikulacija koja se neće stideti da se zalaže za zajedničko dobro, za jednakost, za suočavanje s ratom. To je ono što bih ja želela, i zato to upisujem u svoje drame. U Drami o kraju sveta mogućnost da glavnu junakinju streljaju zbog političkog aktivizma nikome ne deluje neverovatno. Ako nam nije neverovatno da zamislimo takav scenario, neću da nam bude neverovatno da zamislimo i otpor i borbu protiv toga. U tom otporu i borbi opet ne smemo biti sami, u individualnom aktivizmu ili deklarativnoj solidarnosti. Borba se mora artikulisati kroz neko zajedništvo u javnom prostoru.

Trenutno spremate predstavu Lounli planet sa Dimitrijem Kokanovim, Tanjom Šljivar, Majom Pelević i Igorom Korugom. Koliko sam imao prilike da čujem, biće performativnog karaktera van uobičajene scene i baviće se pitanjem pandemije i sveta u postpandemiji. Koliko je korona promenila način na koji se razmišlja o prostoru u kojem će biti izvođena predstava i da li je vreme da se istrgnemo iz institucija?

Lounli planet biće neka vrsta performativnog putovanja kroz moguće pejzaže najbliže budućnosti i mislim da smo započeli taj projekat isključivo da bismo ostali nekako zajedno, da bismo radili zajedno, u trenutku kad se bilo koji osećaj zajedništva raspada na komade.

A pozorište je svakako umetnost zajednice. Onlajn prostor to teško može da zameni (život na internetu svakako nije po meri čoveka i da mogu, najradije bih se totalno isključila iz onlajn prostora). Za nas je razmišljanje o tome kako možemo da imamo zajedničko pozorišno iskustvo i kada je kontakt zabranjen na neki način pitanje opstanka. Virus nam možda trenutno onemogućava formu na koju smo navikli, ali pitanje zajedničkog okupljanja u pričanju priča previše je važno za naše živote da bismo tek tako odustali od njega.

To je svakako izazov i za institucije ovakve kakve imamo, i meni je mnogo drago što je Atelje 212 radosno prihvatio naš predlog da ovo radimo. Institucije moramo da čuvamo jer moramo da čuvamo javni sektor i pravo da pravimo umetnost koja ne generiše profit, ali moramo i da ih promenimo, s obzirom na to da umeju da budu inertne i zatvorene za tzv. nezavisnu scenu. Nadam se da će Lounli planet na neki način tome doprineti.

Bili ste članica žirija glavnog programa na Bitef festivalu i imali priliku da vidite predstave iz celog sveta. Gde je budućnost našeg teatra? Šta treba da se promeni?

Odakle da počnem. Prvo, potrebne su nam pare. Drugo, treba nam drugačiji sistem redistribucije tih para. Treće, treba nam reforma Fakulteta (dramskih umetnosti) i programa koji uče umetnički sektori. Onda ide razvoj publike, kadrovska politika, radna prava i uslovi rada. Ne nužno tim redom. Nisu te stvari odvojene od pitanja autorskih poetika, naprotiv. Bolji uslovi rada uticali bi i na to kakve se predstave rade, koliko smemo ići u eksperiment, koliko se možemo posvetiti jednom projektu.

Kad pominješ Bitef, meni je kontinuirano praćenje Bitefa poslednjih 15 godina najznačajnije za otvaranje horizonta silnih mogućnosti toga što može da bude savremeno pozorište. Opet, uslovi u kojima mi radimo svoje autorske projekte neuporedivi su sa evropskim. Ogromna je razlika u budžetima i, samim tim, to se odražava na način na koji ćemo mi praviti predstave. Skoro sam pričala s Majom Pelević da kad bi nam neko dao dobar budžet za predstavu, mi ne bismo znali šta da radimo s njim jer smo se navikli da se dovijamo uz pomoć štapa i kanapa, odnosno, da nam akcenat bude na tekstu i konceptu jer, realno, nemamo skoro ništa drugo osim nas samih.

U Bitef teatru režirali ste i predstavu Lepa Brena prodžekt, koju je pisala grupa dramskih pisaca. Kako ste došli do toga da režirate predstave? Mislite li da postoje granice između umetničkih disciplina ili je celokupno autorstvo i brisanje granica nešto čemu težite?

Zanima me preplitanje umetničkih disciplina i generalno mi je pozicija spisateljice/dramaturškinje postala izuzetno tesna u odnosu na to kakva mene izvođačka umetnost zanima i kojom bih volela da se bavim. Isto tako, htela sam da istražujem i na sceni gledam stvari koje realno niko drugi ne bi uzeo da radi. Počelo je sa Crvenom ljubavi, i to tako što sam sa drugaricama čitala prvu stranu romana Aleksandre Kolontaj i htela to da čujem i vidim na sceni. Tako se nastavilo u svemu ostalom, sve do Lepa Brena prodžekta.

Predstavljate se kao jugoslovenska dramska spisateljica. Jugoslavija je i česta tema vaših drama i predstava. Šta je trebalo da naučimo iz nje, a nismo, i u čemu se ogledaju naše greške?

Zavisi za koju generaciju me pitaš. Velika je greška to s se kojom količinom istorijskog revizionizma danas uči o toj zemlji u svim bivšim republikama. Opet, nije to ništa čudno. Demonizovati socijalističku Jugoslaviju neophodno je da bi se legitimisalo sadašnje izrabljivanje i otimačina. Jugoslavija nam govori o samoupravljanju, o nesvrstanima, o konceptualnoj umetnosti, o antikolonijalizmu, o antifašističkoj borbi, o socijalnoj pravdi, o jednakosti žena – za mene su to jugoslovenske vrednosti do kojih mi je stalo i zbog kojih se bavim Jugoslavijom. Razvojni, emancipacijski skok koji je SFRJ uspela da postigne nemerljiv je i pitanje je kad će se to opet dogoditi. U roku od jedne generacije žene su od nepismenosti, nemanja prava glasa i, uopšte, tretmana kao građanki/seljanki drugog reda, došle do masovnog opismenjavanja, studiranja, naučnog rada, samostalnog zaposlenja. Ja svoju umetnost, svoje studiranje i uopšte to da dajem npr. sad ovaj intervju, dugujem tom emancipacijskom skoku. A da istovremeno puna jednakost nikad nije bila postignuta. I u tom društvu imali smo socijalistički patrijarhat, i u njemu su se paralelno dešavali drugi procesi retradicionalizacije, koji su se posle 1990-ih oteli kontroli i, u krajnjoj liniji, pobedili.

Jugoslavija je bila puna kontradiktornosti, puna nepravdi, a opet, nepravde te zemlje ne mogu se meriti s nepravdama koje živimo od njenog uništenja u ratu. Evo skoro će 30 godina od početka rata u Jugoslaviji, a ona je i dalje suštinski važna tema. Duboko mislim da na ovom prostoru koji deli jezik i kulturu, koji je prošao toliko toga, nikad ponovo nećemo osetiti pravdu i emancipaciju dok ne budemo našli način da iskreno govorimo o ratu, dok ne prestanemo da kriminalce i zločince slavimo i crtamo po zgradama, dok se ne suočimo s lažnom demokratijom, dok je desnica maltene pitanje folklora i dok ne stanemo na put jezivom istorijskom revizionizmu i političkoj amneziji.

Vaša prva drama u nekom zborniku, za koju ste i dobili Sterijinu nagradu, jeste Radnici umiru pevajući iz 2012, u režiji Anđelke Nikolić. Tokom svake krize deluje da se tone sve dublje. Imali smo skorašnje slučajeve u Juri, u Smederevu… Šta je potrebno da se dogodi da se stvari promene nabolje?

Zašto bismo izmišljali toplu vodu, odgovor je za mene jednostavan – socijalizam. Ljudi onda kažu da to zvuči suludo, kao da nije suludije da smo sad u situaciji da moramo da se borimo za prava koja su postojala i koja su se postepeno brisala iz zakona i naše svesti. Život na periferiji kapitalizma uvek će imati takve pojave kao što je Jura. Naravno, suludo je da država subvencioniše radna mesta stranim kompanijama, koje onda odu kad im neka druga država ponudi još bolje uslove za njih, a gore uslove za svoje radnike, ali to je naša pozicija u ovom odvratnom kapitalističkom poretku sveta.

Naš Zakon o radu menjan je da bi pogodovao tzv. investitorima, radnike ko šiša, oni nek su srećni s mrvicama. Sad samo može da se ide dalje ka potpunoj fleksibilizaciji rada, normalizovanju neplaćenog rada, svojevrsnoj talačkoj krizi u kojoj pristajemo na ponižavajuće uslove i izrabljivanje jer nas tih 30.000 dinara deli od totalne gladi, i slično. Ovde se neprestano normalizuju savremeni robovlasnički odnosi pod izgovorom da su kapitalistički, pa je to valjda neophodno. Zakon o dualnom obrazovanju divan je primer – državna propaganda kaže da spremamo omladinu da bude, kao, konkurentna na tržištu rada i rano stekne radna iskustva, a de facto se radi o potplaćenom dečijem radu.

Da ne bude da su sva pitanja usmerena na negaciju, kako i sami kažete u vašem novom komadu Drama o kraju sveta, treba stvari završiti hepiendom. Čemu se radujete i čemu težite u daljem umetničkom radu?

Kao što se peva u pesmi Južnog vetra, “nek puknu dušmani, ja i dalje volim ceo svet”.

Radujem se suncu (doduše ne toliko ovom prevrućem letnjem, ali nije ni jesen daleko), radujem se prijateljima, šumama, dugim šetnjama, deadliftu i military pressu, lepom vinu i ljubavi na Mediteranu. Što se umetnosti tiče, bilo bi mi drago da, npr., u svakoj novoj drami koju pravim, otvorim neko novo polje svog rada, neki mali apgrejd, neki mali poetski razvoj. Ne mora mnogo, ali da tim novim radom uvek rušim neku malu ogradicu u sebi.

Uslovi u kojima mi radimo svoje autorske projekte neuporedivi su sa evropskim. Ogromna je razlika u budžetima i, samim tim, to se odražava na način na koji ćemo praviti predstave. Skoro sam pričala s Majom Pelević da, kad bi nam neko dao dobar budžet za predstavu, mi ne bismo znali šta da radimo s njim jer smo navikli da se dovijamo uz pomoć štapa i kanapa

Jugoslavija je bila puna kontradiktornosti, puna nepravdi, a opet nepravde te zemlje ne mogu se meriti s nepravdama koje živimo od njenog uništenja u ratu. Na ovom prostoru koji deli jezik i kulturu, koji je toliko toga prošao, nikad nećemo ponovo osetiti pravdu i emancipaciju dok ne budemo našli način da iskreno govorimo o ratu, dok ne prestanemo da kriminalce i zločince slavimo i crtamo po zgradama, dok se ne suočimo s lažnom demokratijom, dok je desnica maltene pitanje folklora i dok ne stanemo na put jezivom istorijskom revizionizmu i političkoj amneziji

Zakon o dualnom obrazovanju divan je primer – državna propaganda kaže da spremamo omladinu da bude, kao, konkurentna na tržištu rada i rano stekne radna iskustva, a de facto se radi o potplaćenom dečijem radu

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.