Diktator i novinari

Autor: Zoran Andrić, Izvor: Novi magazin

Adolf Hitler je tokom svoje političke karijere medijima van Nemačke dao više od stotinu intervjua, a novinari koji su ih beležili nemačkog su diktatora smatrali fascinantnim sagovornikom. Luc Hahmajster (1959- 2024), posthumno, prvi put u svojoj knjizi Hitlerovi intervjui: Diktator i novinari (Kiepenheuer & Witsch, Keln 2024), iznosi pronicljivu istorijsku studiju o tim intervjuima.

Još pre pokušaja državnog udara 9. novembra 1923, u SAD se pojavio prvi duži razgovor sa Hitlerom, koji je vodio istaknuti Amerikanac nemačkog porekla, Džordž Silvester Firek. Nakon zatvora u Landsbergu, Hitler izvesno vreme sasvim iščezao sa međunarodne scene, ali svojim izbornim trijumfom 1930. on postao izuzetno tražena tema izveštavanja. Njegove neprekidne suade i njegovi tvrdoglavi monolozi čine različite komunikacione postavke – od bavarskog Musolinija, preko klovnovske figure sa Čaplinovim brkovima, do austrijskog molera, sa neverovatno nebuloznom biografijom. Od 1922. novinari iz SAD, Velike Britanije, Francuske i Italije obavili su oko stotinu intervjua sa Hitlerom, a njihov efekat je bio ogroman, kako tvrdi nemački istoričar Norman Domejer 2021. Bez njih je jednostavno nezamisliv Hitlerov uspon od bavarskog Musolinija do firera u ranom dobu masovnih medija, siguran je Domjer.

EKSKLUZIVNI TROFEJ: U organizaciji firerovog ličnog medijskog konsultanta, apsolventa na Harvardu, Ernsta Puci Hanfštengla, ubrzo su se za intervjue rojili novinari iz celog sveta. Za mnoge od njih, ti razgovori su predstavljali napredak u karijeri i neku vrstu ekskluzivnih trofeja. Samo nekolicina je nažalost prepoznala njihov toksični i zlokobni potencijal, mnogi su bili posebno očarani i zasenjeni medijalnom produkcijom iz Obersalcberga, Hitlerove letnje rezidencije.

Hahmajster u ovoj knjizi analizira te razgovore iz perspektive Hitlerove medijske strategije, u savremenom istorijskom kontekstu, i analizira saučesništvo između propagandnih stratega i reportera. A, svakom ko je želeo da intervjuiše Hitlera pristup nije bio jednostavan: pitanja su morala da budu formulisana i unapred poslata, a izvesni intervjui bili su odobreni i pre nego što su bili objavljeni. Pre 1933. Hitler je za njih često zahtevao naknadu za partijsku kasu NSDAP (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei). Nakon početka rata bilo je samo četiri intervjua, ali je dokumentovano oko sto intervjua između 1923. i 1938. sa dopisnicima iz SAD, Velike Britanije, Italije i Francuske.

KORIŠĆENJE INTERVJUA ZA SVOJU PROPAGANDU: Nema snimaka ili beleški, samo objavljeni članci u kojima se citira Hitler. Za strane dopisnike, intervju sa firerom je bio trofej, dok ih je Hitler koristio kao priliku za propagandu: sve se svodilo na „sterilnu ubedljivu komunikaciju“, veli Hahmajster u svom uvodu. Hitler se buni protiv Versajskog sporazuma i ugovorom formulisanih reparacija, želi nazad kolonije i žali se na boljševizam, demokratiju i jevrejski finansijski kapital. Retko kad mu se postavljaju pitanja o progonu Jevreja, a kad se to izuzetno desi, kao u intervjuu Njujork tajmsu iz 1933, on odgovara da su „navodno progonjeni Jevreji mirno sedeli po berlinskim kafićima, a da su milioni Nemaca stradali“.

„Ako mu postavite pitanje, on će održati govor“, iritirano je tvrdio američki novinar Karl fon Vigand, koji je ipak nekoliko puta intervjuisao Hitlera. Često se pominje Hitlerov stil razgovora – vikao je i gestikulirao kao da govori velikoj gomili, a jedan španski izveštač se čak plašio za porcelan koji je bio na stolu. Sa velikim poznavanjem činjenica i izvora, Hahmajster uspeva da sagleda Hitlera i njegovu medijsku strategiju iz perspektive stranih dopisnika. Sagovornici su posebno birani, intervjui su pažljivo pripremani i korišćeni za postavljanje tema. Publikacije koje su kritikovale nacionalsocijalizam nisu dobijale termin za intervju od samog početka, a nepoželjni novinari su sve više rizikovali da budu proterani iz Nemačke.

POPULISTI FASCINIRANI MEDIJIMA: U poslednjem poglavlju Hahmajster govori o intervjuima sa drugim diktatorima, takođe, u pogledu aktuelnosti teme s obzirom na medijsko prisustvo današnjih diktatora i autokrata. Ističe da su propagandni efekti za diktatora uvek veći od vrednosti vesti. Autor anticipira zaključak na kraju svog uvoda: „Intervjui sa diktatorima nemaju mnogo smisla“.

Luc Hahmajster, stručnjak za medije i bivši šef Grim instituta, koji je preminuo u avgustu 2024, neposredno pre svog 65. rođendana, imao je drugačije mišljenje. U njegovoj, sada posthumno objavljenoj, pažljivo istraženoj i vrhunski ispričanoj knjizi Hitlerovi intervjui, već na početku stoji pretpostavka da bi Hitler verovatno došao na vlast i da nikad nije dao ekskluzivni intervju stranim dopisnicima. Pa zašto se uopšte mučiti njima? Po njemu, oni su poučni. I relevantniji nego ikad, s obzirom na fascinaciju koju populisti i autokrate vrše na predstavnike medija. Danas, kao i tada, rezimira Hahmajster, novinarske zablude, lična sujeta i blizina vlasti, važniji su od narativa koji pomažu da se šire – čak i ako od sebe naprave glasnogovornike propagande. Primeri kako to ne treba da se radi mogu se naći u izobilju u intervjuima koje je Hahmajster secirao. Mnogi predstavnici inostrane štampe, većinom iz anglosaksonskog sveta, bili su loše pripremljeni, beznadežno naivni ili im je nedostajala neophodna distanca. Ideološka bliskost između novinara i sagovornika bila je iznenađujuće često očigledna. Zapanjujuće je, naravno, sve dok od Hahmajstera ne saznate koliko su Hitlerovi medijski savetnici pažljivo birali intervjuere unapred.

Hahmajsterova knjiga produktivno je uspeo spoj originalnih izvora i arhivskog materijala. Ona pruža nov i moderan pogled na sistem liderstva koji je prvobitno bio planiran kao medijska diktatura – i njegove promenljive ocene u inostranstvu. Knjiga na egzemplaran način analizuje pitanje kakva se dinamika danas može uočiti između medija, sa jedne strane, i diktatora ili autokrata, sa druge.

Uznemirujući podsetnik

Nakon tačno dve decenije pojavio se novi roman Borisa Dežulovića (Split, 1964) – Tko je taj čovjek?: Izvještaj o jednoj mogućnosti, koji su istovremeno objavile beogradska Laguna u Srbiji i riječki Ex libris u Hrvatskoj. Reč je o uzbudljivom romanu o Pivničkom puču u Minhenu 1923. i presudnom istorijskom trenutku kad se Hitler još mogao zaustaviti. To je mračna rekonstrukcija jedne od mnogih mogućnosti istorijskog razvoja, virtuozna mešavina političkog trilera, istorijske fikcije i kvantne fizike. Kompleksno komponovana priča o prelomnim trenucima, kad zlo još ima ljudsku formu. Dežulović spaja autentične istorijske detalje s precizno građenom fikcijom i ispisuje remek-delo postmoderne pripovedne veštine, uzbudljivo i bolno aktuelno, jer je roman prožet problemima današnjice – propast demokratije, lažne vesti, populizam, nasilje… Laguna je ranije objavila još tri dežulovićeva naslova, njegova prva dva romana – Christkind iz 2003, i Jebo sad hiljadu dinara, napisan dve godine kasnije, kao i zbirku priča Poglavnikova bakterija iz 2007.

Minhen, 1923. Inflacija divlja, Republika je na ivici pucanja, a u kafanama i pivnicama skupljaju se senke budućih zločina. Među njima je i on – Vitez s brčićem. Još nije upisan u istoriju. Još može biti zaustavljen. U grad stiže Amerikanac. Novinar? Filmski snimatelj? Sedi u kafani, beleži rečenice, menja dolare i – čeka. Zna šta će se dogoditi. Ali još nije doneta nijedna presudna odluka. Još sve može da bude prekinuto. Ko je taj čovek? I šta zaista znači pokušati da se spreči zločin kad još nije počinjen? Da li bi istorija mogla da bude drugačija da je neko povukao okidač u pravom trenutku? „Proscenij romana Tko je taj čovjek? uokviren je u vremenu začetka nacizma, dakle u Vajmarskoj Njemačkoj 1920-ih godina, pa se danas – iako mi to nije bila namjera, jer je ideja stara gotovo 25 godina, i kasni samo zbog obimnog istraživačkog rada – tom stogodišnjom koincidencijom ispostavlja poput uznemirujućeg podsjetnika, gotovo pa stvarnosna proza. U stvarnom svijetu, naime – u svijetu 1920-ih godina – roman me jednostavno sustigao: današnji je svijet čitav zloslutno vajmarski. Tko je taj čovjek? nije stoga samo pitanje iz whodunnit žanra, to je pitanje koje moj junak i njegov čitatelj na kraju romana postavljaju samom sebi. Ako pak mislite da znate odgovor, ako mislite da znate tko je taj čovjek u ogledalu – i tko je taj čovjek koji će vajmarskih 1920-ih godina nepovratno skrenuti povijest svijeta – odmah da vam kažem: ne, ne znate“, objašnjava autor.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.