Centralna Evropa: zemlje senki imperija

Piše: Ivan Krastev. Izvor: Novi magazin

Godine 1900, voz pun Rusa koji nikad pre toga nisu izašli iz zemlje napustio je moskovsku železničku stanicu i krenuo za Pariz. U isto vreme se voz sa Parižanima koji nikada nisu posetili Istok iz francuske prestonice uputio za Moskvu. Kada su istovremeno prispeli u Varšavu, putnici u oba voza bili su ubeđeni da su stigli na svoje odredište. Za Ruse je Varšava izgledala glamurozno kao što su zamišljali Pariz; za Parižane je izgledala tuđe i egzotično, onako kako su zamišljali Moskvu.

Ova šala je verovatno najkraća istorija centralne Evrope, regiona koji nije samo smešten između istoka i zapada, već je vekovima funkcionisao i kao zapad istoku i istok zapadu. To je takođe mesto promenljivih granica i lojalnosti gde, tokom života, čovek može biti građanin pet različitih država, a da nikad nije mrdnuo iz svog sela.

Zahvaljujući totalnom ratu Vladimira Putina u Ukrajini, sada svi razmišljaju o stanju i budućnosti ovog regiona – a istorija je verovatno jedina kristalna kugla koja može da nam pomogne da zamislimo tu budućnost.

U tom kontekstu nam tri nove knjige nude svež pogled na istoriju, identitet i filozofsku geografiju centralne Evrope i pomažu da bolje razumemo da se, po rečima Martina Rejdija, „političke granice menjaju, a sa svakom izmenom menja se i ideja o centralnoj Evropi“. I dok svaka od ovih knjiga nudi drugačiju perspektivu – veliki narativ, veoma lokalno, ili literarno i intelektualno – sve zajedno stavljaju do znanja da odgovor na pitanje: „Gde je centralna Evropa?“ zavisi od toga ko, kada i odakle pita.

REJDIJEV MEĐUREGION: Rejdijeva „Središnja kraljevstva“ spadaju u vrhunsku popularnu akademsku istoriju – mnogo ideja i malo fusnota. Ugledni stručnjak za ranu evropsku istoriju, koji je u „Habzburzima“ napisao jednu od najboljih povesti dinastije koja je nekada vladala većim delom kontinentalne Evrope, Rejdi je uspeo da majstorski pomeša nemačka, poljska, mađarska i ostala centralnoevropska iskustva. Umesto da se zadrži na istočnim rubovima, području kojim su se kretali mnogi raniji istoričari, on je krenuo dalje na zapad, u zemlje nemačkog govornog područja i u Čehoslovačku i Švajcarsku, nalazeći presudne trenutke u srednjem veku i prosvetiteljstvu, a ne u 20. veku.

Njegova centralna Evropa je deo Evrope koja nije ni univerzalna Francuska, niti reakcionarna Rusija iz istorijskih klišea. A ipak, tvrdi Rejdi, sklonost da se taj „međuregion“ okarakteriše kao ono što nije promašuje poentu: centralna Evropa je istovremeno i onaj koji kasni i onaj ko predvodi.

„Centralna Evropa nikad nije bila samo odraz zapadne ili privezak koji je nekritički kopirao njene trendove“, piše Rejdi. „Povremeno je i ona otpočinjala događaje – pre svega reformaciju, koju je započeo Martin Luter, a nemački prinčevi štitili dovoljno dugo da stekne uporište u zapadnoj i centralnoj Evropi“. Poljska je, beleži on, usvojila prvi liberalni ustav u Evropi maja 1791, pa ipak neki savremeni posmatrači njenu ekonomiju i društvo opisuju kao zaostale.

Zato se svakome ko se ukrcava na voz od Moskve do Pariza ili od Pariza do Moskve savetuje da na putovanje ponese i Rejdijevu istoriju, jer je centralna Evropa centralna ne samo zbog svog geografskog položaja, već i zbog centralnog mesta za razumevanje istorije Evrope kao intelektualnog i političkog projekta.

KANIBALOV KUVAR MIKANOVSKOG: „Doviđenja, Istočna Evropo“ Jakoba Mikanovskog je intrigantan pokušaj da se uđe u trag koliko je moći kod onih koji više nisu ovde. Njegova istočna Evropa je zbir svega što se desilo u krugu koji se može nacrtati na mapi između Beča, Istanbula i Sankt Peterburga. Istočna Evropa je za Mikanovskog zemlja između, „konstelacija periferija kojima se vlada iz dalekih prestonica za koje su one, u najboljem slučaju, marginalna briga“.

Autor, slobodni američki novinar sa korenima u regionu, dobar je ali ekscentričan pisac. Ne treba da čudi što njegova intimna istorija regiona zvuči više kao kanibalov kuvar nego akademska studija, i da njen šarm pre potiče iz autorove naklonosti klišeima – njegova Evropa je mesto jeretika, proroka i manjina – a ne iz njegove borbe protiv njih.

Fokusiranje knjige na nestale Jevreje nije samo od istorijskog interesa. Trojica istočnoevropskih ekonomista su 2013. objavila rad u kome dokazuju da se oni koji sada žive u „Ograđenim naseljima“, oblastima u kojima su smeštani svi jevrejski građani tokom Ruskog carstva – otprilike cela Belorusija, Litvanija i Moldavija, veći deo Ukrajine i istočno-centralna Poljska – upadljivo razlikuju po stavovima i prioritetima od svojih suseda. Oni će pre glasati za stranke koje su protiv slobodnog tržišta, pokazuju slabiju podršku za demokratiju, manje se bave preduzetništvom, ali ispoljavaju veći stepen poverenja. Drugim rečima, nastavljaju da se opiru modernitetu i ostaju ogorčena manjina čak i onda kada je većina odavno eliminisana.

KUNDERINA CIVILIZACIJSKA BORBA: Centralna Evropa Milana Kundere je hladnoratovska stvarnost. Kao što je izložio u „Kidnapovanom Zapadu“, kratkoj zbirci eseja, centralna Evropa je zapad koji je istok okupirao; zemlja malih nacija rođenih iz dezintegracije starih kontinentalnih carstava – habzburškog, ruskog, nemačkog, otomanskog. To je mesto gde nisu države stvarale nacije, već su pesnici i filozofi stvorili nacije koje se bore da steknu nezavisni status. Prema Kunderi, mala nacija je „ona čije se samo postojanje može dovesti u pitanje. Mala nacija može nestati i ona to zna“.

Briljantan romanopisac i esejista, Kundera je bio jedan od glasova Praškog proleća 1968, traganja za „socijalizmom sa ljudskim licem“ u komunističkoj Čehoslovačkoj. Njegov klasični esej o hladnom ratu „Tragedija centralne Evrope“, ponovo štampan u ovoj zbirci, prvi put je objavljen 1983. na francuskom i ubrzo postao jedan od tekstova o istočnoevropskoj neslozi o kojima se najviše raspravljalo.

Za Kunderu prava tragedija centralne Evrope nije bila to što ju je okupirala sovjetska Rusija, već izdaja zapada. Mađari, Poljaci i Česi prognani unutar Gvozdene zavese bili su spremni da umru za Evropu, ne shvatajući da zapadni Evropljani više ne cene vrednost Evrope.

Evropa i zapad za Kunderu su sinonimi: u stvari, Evropa je drugo ime za racionalističku tradiciju prosvetiteljstva. Kundera hladnoratovski sukob Evrope i Rusije ne vidi kao ideološku borbu, već civilizacijsku: okršaj između „civilizovanog“ i varvarskog. Komunizam je po njegovom mišljenju bio ostvarenje, a ne devijacija ruske istorije.

Osećanja izražena u ovom eseju i dalje odjekuju u mnogim delovima današnje Evrope. Kada su u ranim danima Putinove sveobuhvatne invazije na Ukrajinu Poljaci ili Estonci kritikovali nemačku politiku prema Moskvi u decenijama nakon 1989, često su ponavljali Kunderine argumente.

Kada sudimo sa distance od četiri decenije, postoje dva problema sa tim inače pronicljivim i ubedljivim argumentom. Prvo, na današnjem zapadu se osećanja spremno uzdižu „na nivo vrednosti i istine“ – da upotrebimo Kunderino objašnjenje za odbacivanje romana Dostojevskog za koje je priznao da su mu iritantni i tuđi u poređenju sa filozofima prosvetiteljstva – a na racionalizam se gleda sumnjičavo.

Drugo, Kunderino insistiranje da „civilizacija“ postoji samo u jednini i da je ona drugo ime za prosvetiteljstvo ne prima se dobro izvan Evrope. Nesposobnost istočnih Evropljana da vide zapad kao kolonijalnu silu, i većine nezapadnih nacija da ga vide kao bilo šta drugo osim kao kolonijalnu silu, objašnjava neverovatni jaz između toga kako rusku invaziju shvataju na zapadu i u većem delu ostatka sveta.

STARI STRAHOVI: Kako se vremena menjaju. Rejdi prepričava da je, uoči prve podele Poljske i Litvanije između Rusije, Pruske i Austrije 1772, irski državnik i filozof Edmund Berk postavio retoričko pitanje: „Poljska je bila doručak, gde će ručati?“ Autorov odgovor: „Za Rusiju će to definitivno biti u centralnoj Evropi“.

Oko 250 godina kasnije, centralnoevropski odgovor na Putinov rat bio je da ponove ovo pitanje. Ukrajina je bila doručak, a gde će ručati? Prve nedelje posle ruskog napada na Ukrajinu otkrile su podelu na zapad i istok u EU. Dok su Nemci i Francuzi bili šokirani ruskom invazijom, istočni Evropljani su bili šokirani zapadnom naivnošću. Dok su se Pariz i Berlin uglavnom plašili eskalacije sukoba do nuklearnog, Poljaci i države Baltika strahovali su od okupacije.

Vremenom je tobožnje jedinstvo istoka u EU nestalo. Poljska je otvorila granice za milione ukrajinskih izbeglica, a Mađarska je završila kao Putinov najbliži saveznik u Uniji. Dok su Poljaci, Estonci, Letonci, Litvanci (oni koji su bili deo ruskog i sovjetskog carstva) u grupi naroda koji najvatrenije podržavaju Ukrajinu, druga istočnoevropska društva (ona koja su bila deo Otomanskog ili Habsburškog carstva – Bugari, Slovaci, Rumuni, Mađari) nerado staju uz Kijev. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da rat nije tako jako podelio istok od zapada: podelio je sam istok. Nasleđe starih carstava nadmašilo je nasleđe hladnog rata.

Iako su politički stručnjaci najavljivali povratak hladnog rata, ono što zapravo vidimo je marginalizacija hladnoratovskog iskustva. Prekomunistička prošlost ima centralno mesto u objašnjavanju kako se različita istočnoevropska društva pozicioniraju prema ruskoj agresiji. Pozivanje na hladni rat neće nam pomoći da razumemo zašto je, usred ruske vojne agresije, poljska vlada odlučila da uputi Nemačkoj zahtev za reparaciju štete u Drugom svetskom ratu od dva biliona evra.

Ukratko, ruski rat u Ukrajini je pomerio centar gravitacije EU prema istoku, ali je istovremeno uništio jedinstvo istočnih Evropljana. Od Ukrajine je stvorio novu centralnu Evropu, istovremeno stavljajući nasleđe carstava u centar evropskog projekta. Dokazao je da dok Evropljani mogu da dele zajednički san, noćne more su im strogo nacionalne.

Autor je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču

Članak je objavljen u Fajnenšel tajmsu

Prevela: Tamara Jorgovanović

Izvor: Novi magazin.