Brankica Janković: Patrijarhat ne posustaje!

Razgovarala: Jelka Jovanović. Izvor: Novi magazin

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti postala je neka vrsta naše savesti, što građanske, što kao državna službenica, ona koja ne propušta da se oglasi uvek kad je potrebno. U burnom septembru, burnom sa stanovišta slamanja ljudskih prava povodom Evroprajda 2022, bilo je onih koji su joj zamerili što nije bila i u šetnji, posebno nakon što je oštro osudila istup vladike Nikanora i bila, sa saradnicima, ne samo na otvaranju Nedelje prajda nego i na svim događajima tokom te sedmice. Odgovor na neugodno pitanje je prost: „Ja sam državna službenica, zalažem se za vladavinu prava i poštovanje propisa. Ako to tražim od drugih, moram i od sebe. Šetnja je, na moju žalost, bila zabranjena i do kraja nije stigao pozitivan odgovor. Da nije bilo zabrane, bila bih tamo kao i ranije.“

Vratićemo se još na prava LGBTQ+ ljudi, ali ovih dana tema broj jedan u društvu je intervju s višestrukim silovateljem objavljen u listu i na sajtu Informera. Ocenili ste to kao senzacionalizam, s jedne strane, ali sa druge videli ste još jedan signal za izmenu propisa, posebno u smislu tretmana bivših osuđenih.

Što se tretmana osuđenih lica tiče, to je složeno sistemsko pitanje. Prema našim propisima, svrha kažnjavanja je uspešna reintegracija osuđenih u društvo. Zavodi za izvršenje krivičnih sankcija imaju službe za tretman koje procenjuju individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika za ponavljanje krivičnog dela i utvrđuju individualni program postupanja prema osuđenom licu. Pre otpuštanja, zavodi su dužni da o tome obaveste policiju i sud, ali i da sarađuju sa centrima za socijalni rad i odgovarajućim organizacijama i udruženjima civilnog društva. Sprečavanje recidiva, odnosno povrata, koji je kod seksualnih delikata učestaliji, izazov je za nadležne institucije koje se bave tretmanom osuđenih lica. Ne smemo dozvoliti da građani uzimaju pravdu u svoje ruke – zamislite takvo društvo!

Afera „Informer“ poklopila se s novim partnerskim ubistvima žena i praktično ih prekrila. Femicid, rodno zasnovano i porodično nasilje tema su samo kad se dogodi izuzetno brutalno ubistvo ili drugi vid nasilja.

Mi se kao institucije stalno bavimo temom rodno zasnovanog nasilja i ukazujemo na vezu sa diskriminacijom i podređenim položajem žene u društvu. Ali da, stiče se utisak da se mediji tom temom bave onako kako ste opisali, samo kada se dese ubistva, koja su sve brutalnija. Izveštavanje medija o femicidu, ali i porodičnom i partnerskom nasilju uopšte, iz godine u godinu postaje sve tabloidnije, a sve manje profesionalno.

Žrtve umesto poštovanja često dobijaju osudu, etikete, ponižavanja. U izveštavanju se sve manje bave uzrocima nasilja, a više zadiranjem u intimne detalje u potrazi za kompromitujućim informacijama. Ovakve objave podstiču predrasude o tome da su žene krive za nasilje koje su preživele i da je takvo nasilje opravdano. I da, krajnje je vreme da se ovom pitanju priđe sistemski, stavi na prioritetno mesto na agendi društvenih problema, da se tretira na svim nivoima odlučivanja i da se za njegovo rešavanje izdvoje potrebni resursi.

Oficijelni mediji su nekad bili glavni izvor informisanja, danas smo preplavljeni društvenim mrežama koje često „diktiraju“ teme, a posebno način obrade. Da li se preteruje sa uticajem društvenih mreža na javnost ili se pak potcenjuje taj vid komunikacije?

I jedno i drugo. Društvene mreže i digitalni kanali često diktiraju teme. Neke od njih su, naravno, i važne i poželjne, a neke su čista besmislica, pa i sramota. Čini mi se da klasični mediji, plašeći se da „gube trku“ sa društvenim mrežama, nekada potpuno nekritički obrađuju određene teme i daju značajan prostor ljudima koji ni po jednom kriterijumu to ne zaslužuju.

Nekima su tako napravljene kvazikarijere. Što se veća glupost izrekne, to čini mi se dobije više prostora. Sigurna sam da će se mnogi setiti raznih primera, a ja ih, zaštite mentalnog zdravlja radi, neću posebno navoditi.

Međutim, na društvenim mrežama su pokrenute neke ozbiljne teme poput problema seksualnog uznemiravanja žena, „akušerskog nasilja“, ukazivanja na razna protivpravna ponašanja i sl. Veći osećaj slobode koju pruža virtuelni prostor pogoduje ovakvim pozitivnim trendovima, ali istovremeno veo anonimnosti omogućava širenje govora mržnje i normalizaciju primitivnog i vulgarnog jezika.

A jezik je najbitniji. Kakav jezik, takvo društvo.

Potpitanje je svakako – treba li uvesti neki vid kontrole, a da se ne ode u cenzuru?

Zna se šta je kontrola, a šta cenzura. Zakoni su jasni: sloboda govora nije neograničena – upravo je ograničena zabranom govora mržnje i uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja. Nego, kad hoćemo da napravimo problem, imaćemo ga. Kontrola nije nikakav bauk niti nešto negativno. Zamislite društvene aktere bez kontrolnih mehanizama, pa i one u digitalnom prostoru, što bi Hobs rekao, čovek bi čoveku bio vuk?

Ako već nije postao vuk zbog ovih ozbiljnih komunikacijskih poremećaja o kojima govorimo.

Sve se nešto nadam da će mladi i deca koja rastu u ovim novim uslovima u kojima se komunikacija odvija, naći neko dobro rešenje da poprave nastali poremećaj.

Da zaokružimo ženski ugao – menja li se išta nabolje u položaju žena, posebno nakon slabljenja pandemije koja ih je silnom snagom vratila u kuću na razne načine?

Svet se menja, pa i pozicija žena. Nešto ide nabolje – nešto nagore. Patrijarhat ne posustaje – te se uzde čvrsto drže u rukama. Ipak, tanje se vremenom od silne upotrebe. Potvrdu vidimo svuda, kako na javnoj i političkoj sceni tako i u malim, udaljenim i manje razvijenim sredinama gde su žene uzele život u svoje ruke i napravile toliko dobra u svojim zajednicama i porodicama, i značajno popravile kvalitet svog života.

Pandemija jeste uticala negativno, nesrazmerno na žene koje su podnele veći teret, ali su stekle i mnoga nova znanja i veštine koja se ne mogu steći ni na jednom fakultetu. I sada gledamo kako osnažene žene menjaju društvo. Nije lako, ali nećemo i ne smemo nazad. Svako od nas ima svoje problem i izazove, ali i potencijale i mogućnosti za rešavanje. Ostaje da udružene, u partnerstvu s muškarcima koji ne smatraju da im rodna ravnopravnost nešto oduzima, radimo dalje, menjamo zakone – u domenu radnog zakonodavstva, penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite i u drugim oblastima, ali i ništa manje važne društvene obrasce ponašanja i kulturu življenja. Izmeniti vrednosni sistem – to je posao veka ili, što bi naši ljudi rekli, „to je ozbiljna nauka“.

Uputili ste preporuku mera mandatarki za ravnomerno učešće žena i muškaraca u budućoj vladi, da li su žene iz prethodnog saziva pokazale da kvantitet daje i kvalitet ili se ipak nije postiglo onoliko koliko je očekivano?

Pa ni muškarci na pozicijama odlučivanja ne pokazuju da kvantitet nužno znači kvalitet, pa im ne smeta da „vladaju vekovima“. Da bi žene više učestvovale u donošenju i sprovođenju odluka, videli smo, potrebne su kvote i zakoni jer bez njih se vrlo brzo bismo vratili unazad u svakom pogledu. Učešće i vidljivost žena u svim društvenim sferama od nemerljivog je značaja. Samo zamislite i vizualizujte skupštinu bez poslanica!

Uravnotežena zastupljenost žena i muškaraca i u budućoj vladi, ne mislim samo na ministarski nivo, važna je za ukupan razvoj društva jer se tako obezbeđuje pravednija raspodela uticaja, korišćenje potencijala svih u kreiranju javnih politika i u sagledavanju rešenja iz različitih perspektiva.

Zbog toga sam i uputila ovu preporuku mera, očekujući da će mandatarka razumeti važnost ovog pitanja na isti način. Činjenica je i da je Srbija proteklih godina učinila značajne korake na planu povećanja učešća žena u političkom i javnom životu i nalazi se na 10. mestu u Evropi po zastupljenosti žena u političkom životu. Bilo bi dobro da se ta pozicija ne promeni, kao što bi bilo dobro da nova vlada nastavi evropski put i vrednosti.

Vraćamo se na Evroprajd. Da li se proteklih godina promenio položaj LGBTQ+ ljudi ili u skladu sa starom maksimom idemo korak napred, dva nazad?

Najvažnije je da u Srbiji jeste, uprkos svemu, Europride 2022 održan uz brojne, izuzetno dobro organizovane događaje, za razliku od mnogih drugih država i u Evropi i u regionu.

Nažalost, nije sve bilo kako je planirano i mnogo toga smo mogli bolje jer je ovo bila prilika da više promovišemo ljudska prava i značaj različitosti u našoj državi, naročito imajući u vidu koliko je postignuto na mnogim poljima, pa i na polju razumevanja potreba i problema LGBTIQ + zajednice. Nismo je u potpunosti iskoristili.

Što se tiče mene lično i institucije koju vodim, kao što ste primetili, svake godine smo tu, a ove smo bili i na otvaranju i na svim događajima koji su održani u okviru ovogodišnje manifestacije evropskog nivoa. Najbolja je bila velika konferencija o ljudskim pravima na kojoj sam, kao jedna od panelistkinja, imala goste iz regiona – moje drage kolege iz Albanije, Slovenije i Crne Gore, koji su podelili svoja iskustva i veoma slične probleme.

Zajedno nam je lakše kad sagledamo probleme i tražimo moguća zajednička rešenja. Takođe je važno i što smo imali veliki broj gostiju iz inostranstva, naročito evropsku komesarku za ravnopravnost Helenu Dali i komesarku SE za ljudska prava Dunju Mijatović. To je veoma snažna i važna podrška i poruka. Kao nekom ko stalno insistira na doslednom poštovanju principa vladavine prava i neselektivne pravde, sama šetnja je bila upitna.

Svi se sećamo kako je počelo, da je šetnja bila zabranjena i da je do kraja ostalo nejasno šta je ishod te zabrane. Polarizacija s kojom smo se u društvu suočili povodom ove manifestacije zahteva detaljnu analizu kako bismo nastavili dalje da razvijamo naše društvo i demokratske procese unutar njega. Žao mi je što je nešto što je nedvosmisleno oblast ljudskih prava do te mere ispolitizovano da se nečije pravo na javno okupljanje dovelo skoro do borbe na geopolitičkom terenu. I na kraju, ali ne i najmanje važno, nisam samo reagovala na izjavu vladike Nikanora već na brojne slučajeve u kojima se radilo o govoru mržnje, bilo da je reč o političarima, crkvi ili bilo kom „uticajnom“ društvenom akteru.

Pravo na istopolne zajednice je osnovni zahtev organizacija za ljudska prava, posebno kvir udruženja, ali lista je duža i kao obično završava zahtevom da se smanji nasilje, kazne nasilnici i spreči govor mržnje. Radi li se išta na tome?

Radi se i mnogo je urađeno. Zakon o registraciji istopolnih zajednica sasvim je opravdano najistaknutiji zahtev pripadnika LGBTIQ+ populacije, što je istovremeno i naša preporuka u redovnim godišnjim izveštajima. Treba razumeti da je to zakon kojim će se regulisati odnosi koji u realnosti već postoje.

Društvo je delimično sazrelo i postoji spremnost da se o problemima LGBT+ zajednice razgovara, ali nažalost, homofobija i transfobija su duboko ukorenjene, što posebno dolazi do izražaja u manjim sredinama.

LGBT+ osobe se suočavaju sa govorom mržnje, pretnjama i nasiljem, što se često i ne prijavljuje. Treba raditi na upoznavanju, toleranciji i konstantnoj edukaciji kako strah od različitosti ne bi postao glavni kočničar u tome da na ljude oko sebe gledamo pre svega kao na ljude, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, boju kože ili versku i nacionalnu pripadnost. Ne treba čoveka svoditi samo na to jedno lično svojstvo.

Pored brojnih mišljenja u postupcima za zaštitu od diskriminacije osoba drugačije seksualne orijentacije, preporuka mera, upozorenja za javnost i drugih mehanizama koji nam kao instituciji stoje na raspolaganju, upravo pripremamo stratešku parnicu protiv osobe koja ima određeni uticaj u društvu, zbog nedozvoljenog govora u javnom prostoru uoči održavanja Evroprajda. Prava LGBTI+ osoba ne treba da budu tema samo pred i tokom jedne nedelje Prajda.

Mesec za nama je pokazao da je naše društvo duboko podeljeno i da te podele idu sve dalje. Koliko će se to odraziti na ljudska prava i koliko sve te podele mogu zaustaviti evropski put?

Dugo nismo imali ovako velike podele na globalnom nivou, tako da one nisu ekskluzivitet samo srpskog društva. Međutim, pojavni oblik tih podela danas je nešto što zabrinjava jer se druga strana u dijalogu i/ili raspravi često tretira bukvalno kao neprijatelj koga treba uniziti i satrti, i posebno opasno je što se zahteva od ljudi izričito svrstavanje na nečiju stranu, što niti je razumno niti je moguće.

Često su obe te strane u pravu, bar delimično, i još kada bi se međusobno slušali i poštovali, gde bi nam bio kraj. Jezik uvreda, psovki, primitivizma, govor mržnje, diskriminatorno ponašanje, zbog čega nam se čini da različiti stavovi po mnogim pitanjima neretko imaju oblik onoga što bi se moglo nazvati – borba na život ili smrt, naročito kada se pređe granica i sukob se izmesti na ravan ličnog, privatnog i porodičnog, gde su onda bitne samo sopstvene istine. E tu je problem za koji me pitate jer dolazimo na teren ugrožavanja ljudskih prava. Sve se odražava na ljudska prava, ali se ona moraju štititi svakog dana i svuda u svetu jer uvek postoje oni spremni da ih krše. Evropski put i standardi postignuti u zaštiti ljudskih prava uspostavljeni na tom putu ne bi smeli biti dovedeni u pitanje.

Sve smo stariji i nespremniji

Počeo je novi popis, zebnja je da ćemo ponovo biti među vodećim državama po starosti građana, a i po negativnom priraštaju. Odavde su dva pitanja – prvo, koliko je u postojećim uslovima ekonomske krize svetskih razmera moguće obezbediti zdravije i srećnije starenje

Srbija deli sudbinu Evrope i po pitanju demografskih promena koje, nažalost, nisu povoljne po društveni razvoj. Popis je izuzetno važan jer je to dobra prilika za realno, sistematsko i na validnim podacima zasnovano sagledavanje stanja i kreiranje adekvatnih javnih politika u svim segmentima, koje odgovaraju strukturi i potrebama stanovništva. Kada su u pitanju stariji sugrađani, to znači potrebu za prilagođavanjem životnih uslova koji omogućavaju i zdravo i dostojanstveno starenje. Ako realno postavimo ciljeve, odredimo sredstva i aktere koji su odgovorni, nije nemoguće da se obezbedi socijalna sigurnost, stabilnost penzija, dostupan lekar, savremeni lekovi i terapije, kao i potrebne održive usluge u zajednici, uz uključivanje starijih u sve životne tokove, pa i one digitalne.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.