Maškare, drevni obred opstao u Srbiji

Piše: Dragana Nikoletić, Nova ekonomija

Implementacijom hrišćanstva, običaj maškara je kasnije kompromisno prihvaćen i od Crkve, dajući mu bogougodan kontekst, pa se maskiranje vezuje za Belu nedelju, uoči Vaskršnjeg posta. Od svih tako očuvanih obreda, najautentičnije su Bele poklade u selu Lozovik kod Velike Plane, kako tvrdi Goran Jordanski, jedan od inicijatora lozovičke savremene manifestacije sa starim značenjem.

Tome u prilog internetom kruže fotografije jezivih stvorova, čiji je zadatak da isteraju zle duhove iz domaćinstava. „U stvari je posredi borba između staroslovenskih boginja, Morane i Vesne, koja se iznova odvija svake godine, kad zima ustupa mesto proleću“, Jordanski ističe.

Ove je sezone Morana prevrtljiva, pozvavši u pomoć baba Martu, pa su za sunčanim danima sa višim temperaturama, usledili mrazovi. Štaviše, prognoze su bile zastrašujuće, za taj 6. mart predviđajući vejavicu, ali o vetru manje kazuju, iako on biva glavni izazov održavanja svetkovine. Svako bi stoga da se drži zavetrine, bilo u svoja četiri zida, bilo u kakvom kafančetu.

Za ritualnu radnju koja se ovde ponovo održava od pre 17 godina, međutim, kao da niko ne zna od žitelja varošice. Retki prolaznici listom nas upućuju ka dvorištu Crkve Svetog Petra i Pavla, gde se uveliko zahuktalo kuvanje gulaša. Međutim, ova je priredba za sad nezavisna i tek treba da se udruži sa Pokladama, što znamo na osnovu uvoda Jordanskog.

Njegova google-maps uputstva kako stići do prvog od pokladnih punktova, iz nekog razloga ne funkcionišu, pa nam put telefonski saopštava. „Kad skrenete desno kod mostića i nastavite pravo, videćete gomilu automobila“, on precizira u tom smislu. Da smo na pravom mestu, upućuje i larma, tačnije, zvuk duvačkih instrumenata napravljenih od vodenih tikvi, osnovnog materijala i za maske učesnika rituala.

Pred dvorištem date kuće, izabrane da ilustruje nekadašnje običaje gradnje, tiska se hrpa foto-reportera. Toliko ih je kao da se radi o nekom političkom skupu i kao da će svakog trena kroz vremešna kućna vrata da izađe lično Vučić, il’ bar predsednik opštine. Njih, naravno, nema, zauzetih obavezama prečim od oživljavanja tradicije.

Mete fotografa, sa aparatima nalik topovima, ali i dva drona koja uokolo zuje, zapravo su mladići izobraženi u metafizička bića, zadužena za berićetnu smenu godišnjih doba. Od tikve su im spravljene njuške nedefinisanih životinja, pa čak i oči, dok ih opasnijim čine rogovi domaće rogate stoke. Kostim je sačinjen od jutanih džakova, sa pridodatim delovima runa ili krzna, navučeni preko tankih starinskih košulja. Na nogama su im opanci, takođe tanani, dok izolaciju čine vunene čarape. Koščate šake su od mraza porumenele, držeći obredne štapove, kojima bi lupali po ambarima i stajama, da su takvi pomoćni objekti opstali u pokaznom domaćinstvu.

Maskirci poziraju na zatraženi način, što u nekom upućenijem izaziva zebnju da li će, tako paradni, uspeti da oteraju zimu. Ali, ako je ovo uspevalo nešto starijim generacijama, koje su umesto kostima prevrtale jakne naopako i na slične načine se „unakarađivale“, uspeće i današnjim junošama, u čiji je imidž uloženo mnogo više truda. „Poenta je da se maske izrađuju ili dorađuju tokom godine“, naglašava Goran, ne zadirući u objašnjenje da li se to zaista desilo sa aktuelnim kamuflažnim sredstvima.

I dok nosiocima identiteta sila zastrašivanja, smišljenim da budu strašniji i od demona, opada entuzijazam kako vreme odmiče, duvači u tikve su nepokolebljivi. Zvuk je zaista jeziv, a posebno iritantan ako se instrument približi uhu. Gromoglasni su i bubnjevi, premda melodičniji. Od te larme bi pobegao svako, a ne tamo neka pišljiva hladnoća, pojačana udarima vetra koji se čuju kad „muzika“ utihne. Biram da ostanem u kolima, dok se maskirci još sa mrazom natežu. Odatle posmatram i meštane koji pored svoga nematerijalnog nasleđa prolaze kao pored turskog groblja.

„Skratićemo protokol“, Goran najavljuje promrzlima. Iako i sama potpada pod taj opis, sedmu silu zanima da li će biti preskakanja vatre. „Hoće, ako vetar ovo dozvoli“, on garantuje da će maskirci sve što mogu, pokušati. Nadalje, u vrsti, uz pratnju bubnjara i duvača, koračaju varošicom, što vidimo kao mogućnost da zbrišemo u portu crkve, na porciju gulaša.

Ovde je daleko veća gužva, što svedoči o većoj naklonosti naroda prema raznim vrstama „jada“, pa i gulašijadi, kako se nezvanično zove takmičenje u spravljanju ovog jela. Iz kazana se širi miomirisna para i zavlači u kapute i zimske jakne gostiju, asocirajući nadalje na dimljeno meso. Kuvari su se sa tim šmekom već srodili, istina uz pomoć aperitiva i velikog asortimana predjela. U ponudi su, istina internoj, roštilj, pečena riba, riblja čorba, razne pite, kolači i kiflice, pa dok gricneš malo od svega, više ti nije do gulaša.

Jedini problem je što došljak ne zna pravila kusanja spremljenog. Ne bi da se istrči pitanjima o tome kome je sav taj gurmanluk namenjen i pod kojim uslovima. Jedna se žena sa strane pridružuje redu pred jednim od kotlića, namerena da sadržinu tanjira „s nogu“ degustira. „Kako to – s nogu, pa ovde postoji kućni red“, njoj se opire jedan od dežurnih za kazanom.

Kućni red, naime, diktira da svi docnije posedaju u trpezariju parohijskog zdanja, pa zasad talenat kuvara može da se proveri isključivo iz kašike. Ili da se štrpne nešto od mezetluka.

Matematičkom operacijom deljenja tona skuvane hrane na broj posetilaca, dobije se rezultat koji govori o enormnom apetitu gostiju. Koji se, izgleda, ne smanjuje sve i ako prisutni (svi osim nas) nešto žvaću ili drže u masnim prstima. Ponašanje je, zapravo, predapokaliptično, kao da svi krkaju koliko mogu u predvečerje posta.

Vašarskim ambijentom dominira narodna muzika, nimalo lepša od tuljenja iz tikava, ali uz koju bar može da se poskakuje, ne iz zabave, već u svrhu zagrevanja. Za tu nuždu čovek može i da se skloni u novu, zidanu crkvu, ili manju, odmah do nje, crkvu-brvnaru, ali tu nailazi na udar neformalne crkvene propagande.

„Ova je crkva (brvnara) preživela i Nemce i komuniste, iako je zvono ’41.  iskorišćeno za municiju. Izgradio je knez Miloš, uz pomoć beogradskog prote Melentija“, uporno veze samozvani „kustos“ crkvice. Molim ga za malo tišine, da se pomolim, na šta se ovaj ne obazire, već i dalje iznosi nikom potrebne činjenice. Bežim odatle, praćena njegovim glasom: „Je l’ hoćete da vas sprovedem i kroz veliki hram“. On će mi biti (taj dosadni bogougodnik) prvi na spisku za molbu za opraštanje, što je deo crkvene agende vezane za ovaj dan. Ali, tu hrišćansku dužnost odlažem, zasad na neodređeno.

Spas od hladnoće može biti i trpezarija, još nepostavljenih stolova, koju takođe ne prepoznajem kao prostor za bavljenje gresima. Sasvim izvesnu dokolicu, do svečanog ručka, iznenada predupređuje oficijalni crkvenjak. „Sad će maskirci da preskaču vatru“, on obznanjuje i nudi da krenemo s njim do poprišta završnog rituala poklada.

Zborno je mesto komotno dvorište, kod obližnje crkve, a plamen stvaraju bale slame i strnjike kukuruza. Srećom, pa ga vetar ne širi u nepredvidljivim pravcima. Meni je već dosta i vetra, i mraza i pahulja koje se vodnjikavo obrazuju, pa spektakl posmatram iz „lože“, sa prednjeg sedišta auta. Malo se brinem da li će kostimirani tinejdžeri uspeti da toliku vatru preskoče, ali, oni to rade kao iz šale, kao da su tu operaciju godinama vežbali.

„Svrha tog dela rituala je da se i sami maskirci očiste od nakupljene loše energije od teranja zlih duhova iz kuća“, objasniće Jordanski. Nekada je vatra služila i da poništi loše vibracije iz polomljenih drvenih predmeta, skupljanih tokom godine i čuvanih za pokladnu lomaču. Međutim, trenutno se čini da je poenta obreda u želji da se malo zagreju njegovi protagonisti. Bodreni štektanjem foto-aparata, oni se dugo, predugo ne zaustavljaju.

Šta ćemo sada, pitamo se smoreno fotograf i ja. Da se vratimo na gulaš, malo smo indisponirani. Da popričamo sa maskircima, imamo još manje volje. Najbolje je da se vratimo kući, u tihovanje, ali ne pre nego što negde svratimo na obrok, nadoknadu za utrošenu energiju. Tako i biva, premda sam odavno pregladnela, već mi se još ne suočava sa povodima zbog kojih bih želela da mi se oprosti.

Ni kod kuće odmah ne skupljam dovoljno hrabrosti, već ležem da dremnem jer me je stigla hladnoća. Uspavljujem se uz 200 grama čokolade i reprize neke epizode na Foks krajmu. Kad ustanem, shvatam da je krajnji trenutak da se i sama očistim od grehova.

Prvo opraštam onom dosadnjakoviću i tražim reciprocitet u njegovom oproštaju što sam bila tako gruba, uprkos njegovom očiglednom hendikepu, ali i usrdnoj želji da me informiše. Trudim se i da oprostim bivšem partneru zbog dugogodišnjeg maltretiranja, a jedino što tražim zauzvrat jeste da se izgubi iz mojih misli.

Glagol „praštati“ ne mogu da primenim na najbolju prijateljicu Senku, budući – nevernicu. Ne bih joj se ni izvinjavala, s obzirom da joj je i to strano, kao nekom ko je uvek u pravu. Ali, evo, ako ništa drugo, više joj ne zameram što me stalno kinji zahtevima da joj nešto objasnim, čak i kad nemam doličan odgovor. Prebiram po mislima i tražim još nekog o kog sam se ogrešila, ali ispada da sam (skoro pa) savršena.

Onda se setim Gorana Jordanskog, čiji sam trud na oživljavanju tradicije bacila pod noge na ime sopstvenog utiska, prouzrokovanog vetrom, hladnoćom, glađu i drugim faktorima na koje on i nije mogao da utiče. U suprotnom postupku, ne uzimam mu za zlo što me je zaveo atraktivnim fotografijama lozovičkih poklada.

Uostalom, možda je internet novi put da se običaj ponovo zapati. Pa kad svaki meštanin Lozovika bude ovladao guglovanjem i surfovanjem, biće i više pratilaca maškara. Jedino što će tada maskirci morati da zalaze u sve domove, da od nečisti oslobode i kompjutere.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.