Večita fascinacija srpske kinematografije Službom državne bezbednosti

Pa na definitivnom kraju prolećne sezone i mesec dana nakon emitovanja stoje pitanja – da li se danas uopšte sećamo „Tajkuna“?

Da li je taj premijerni kontent produkcije Firefly obeležio prvu polovinu 2020. kao vreme televizijske hiperprodukcije i zlatnog doba #ostanikodkuće svedenosti.

Jer „Tajkun“ nas je trigerovao temom tranzicije, tog esencijalnog socijalnog događaja protekle tri decenije na prostoru istočne Evrope koji je oblikovao naše živote nakon pada Berlinskog zida.

Događaji i likovi poput 24 sporne privatizacije – antikorupcijskog izveštaja Verice Barać, Miroslav Mišković ili Milan Beko, obeležili su recentnu istoriju i ovdašnji društveno-politički ambijent, a od desetina tranzicionih gubitnika kreirali profil prosečnog televizijskog gledaoca.

Tom interesovanju ovde se godinama obraćala skeč-soft ironija Siniše Pavića, dok će u Rumuniji npr. nastati čitav jedan socijalno-umetnički žanr nacionalne kinematografije. U Hrvatskoj zapaženi nezavisni dokumentarac „Gazda“ – Daria Juričana o Ivici Todoriću, prethodiće serijalu „Novine“ o kojima smo, kao uzornoj seriji našeg vremena – ovih prostora, pisali poslednji put.

Drugačijom, sofisticiranom digitalnom kampanjom, bićemo zavedeni da poverujemo rečima glavnog aktera „Tajkuna“, glumca Dragana Bjelogrlića (Vladana Simonovića) kako će on biti prvi takav voljen u Srbiji, onoj koja tradicionalno prezire svoju, par ekselans finansijsku, elitu.

Ali u pravu je Teofil Pančić kada u Vremenu sraz „Novina“ i „Tajkuna“ definiše kao „sliku jednog limita prikazivosti – gde siže našeg serijala vegetira u poluapstraktnom društvenom i institucionalnom prostoru, ispražnjenom od svake politike, pogotovo od makar i simboličkog prisustva političara“.

Zapravo cela ta nouveu riche saga o Vladanu Simonoviću, kao izvanredna i zaista nova scenografija Beograda Sandre Subić, nije osnovni dramaturški okvir serije, kao i koliko je u stvari glavni noir narativ o još jednom resantimanu Službe državne bezbednosti u paralelnom glavnom liku Balše – Marka Baćovića.

Tu se scenarista Đorđe Milosavljević vraća svojom omiljenom stivenkingovskom horor žanrovskom hibridu o serijskim ubicama, psihopatama.

I koliko god Baćović ili ulogom slični Boris Isaković (TV serija „Grupa“) u ovom trenu bili dominantni glumci svoje generacije, nedostajaće im autentična uverljivost jednog Vasilija Pantelića ili Miloša Žutića iz nekih drugih boljih vremena.

Iako je ovo zaista dosad najbolje Milosavljevićevo štivo, osnovi problem je narativni kontekst u realnom okruženju pomalo naivne fikcije od čak deset ubistava u samo deset epizoda, bez prevelikog otpora i reperkusija.

Scenario možda i donekle referira stvarni život i pojave poput npr. jednog i zaboravljenog Dušana Stupara ili eksploziju u pogonu Grmeča.

Ipak čini se kao da je pregršt likova, njihovih nedovoljno razrađenih relacija i neizgrađenih struktura, podređeno bogatstvu kastinga i vizuelnog pakovanja serije. U konačnici, ipak, više je superlativnih referenci počev od fotografije Radana Popovića preko muzike Nemanje Mosurovića do konzistentne režije ekvivalentne karijeri Miše Terzića, u zbiru ovog TV proizvoda.

Najveći značaj serije je Dragan Bjelogrlić, možda po prvi put izvan njegovog starmalog klišea večitog Tom Sojera koji ga je pratio od Bauerovog Sirogojna.

Ovo pak njegovo ostvarenje etablira ga i kao najznačajnijeg nacionalnog glumca, ne samo reditelja i producenta. Tzv. throwback tangente o očevima i ocima i njegova lična životna distopija i slom, imaće odličnu podršku u iznenađujuće drugačijoj epizodi Vuka Jovanovića.

Više negoli neposredno okruženje pet solidnih ženskih karaktera: Dubravka Kovjanić, Hana Selimović, Tihana Lazović, Anita Mančić i Jelena Đokić.

Tek tu se konačno Milosavljević-Terzić subverzivno dotiču moguće prave priče, diskontinuiteta uspostavljanja finansijsko-političke elite srpskog društva već u njegovom drugom kolenu: na primerima očekivanja i pasivnog kontrapunkta od Marka Miloševića i Marka Miškovića do aktera novinskih stupaca i društvenih mreža naših dana.

Storyline te perspektive i sezonalnosti serije, u mnogo većoj meri smisleniji je od večite reciklažne SDB fascinacije srpske kinematografije.

Našoj TV produkciji nedostaje više filmova i serija zasnovanih na stvarnim događajima. Ili makar rimejkova poput uvek aktuelnog „Povratka otpisanih“, školskog uzora maksimalno dve paralelne dramturške linije.

Moguće je da je Firefly (Svitac) trio: Boban Jevtić, Ivana Miković i Igor Žeželj svojim „Tajkun“ prvencem i tizerima novih projekata, postane taj nedostajući outsorce softver nacionalnog servisa koji će ga učiniti permanentno konkurentnim on demand platformama.

Odnosno da se vratimo na početni upit, mera izvanrednosti „Tajkuna“ srazmerna je očajanju kada ga u primetime terminu emitovanja, potpuno random nasledi n-ta repriza „Bele lađe“.