Čimandra Ngozi Adiči

12. Decembar 2019.
Jedan je od najznačajnijih feminističkih glasova našeg vremena, odlična književnica, neko s čijem se mišljenjem možeš ili ne moraš složiti, ali ceniš ono što radi.
vlada-matkovic-678x381
Fotografija preuzeta sa portala Danas

Piše: Vladimir Matković, Danas

Reč je o Nigerijki Čimandri Ngozi Adiči. Jedna je od onih autora čije su knjige kod nas prevođene, ali na njih, ne znam iz kog razloga, nije se skretalo dovoljno pažnje.

Laguna je objavila njene četiri knjige: „Purpurni hibiskus“, „Pola žutog sunca“, „Drhtaj“ i „Amerikana“. Prevodili su ih različiti prevodioci, prevodi su sasvim pristojni i korektni, a ona je autor koga treba čitati.

Čimandra Adiči je angažovana feministkinja, bori se za prava i emancipaciju žena, što je u svim njenim proznim delima vidljivo. Hvatala se ukoštac sa bolnom temom porodičnog nasilja („Purpurni hibiskus“), sa građanskim ratom oko Bijafre („Pola žutog sunca“) ili pitanjem emigracije i rasizma u SAD („Amerikana“).

NJenu biografiju možete da nađete na internetu gde god hoćete, a prošle nedelje je madridskom „Paisu“ dala veliki intervju koji je uradila Pilar Akvares, a može se pročitati na linku https://elpais.com/elpais/2019/12/04/eps/1575477143_604947.html

Čimandra Adiči kaže da nije planirala da postane feministička ikona. Osvrnula se i na pitanja rasizma u Americi, gde trenutno živi, ima ćerku i supruga koji je lekar. Pričala je o identitetu, tome kako izgleda imati nigerijski pasoš, vaspitavanju dece. Citiraću još nekoliko njenih misli.

„U Americi sam postala crnkinja. U Nigeriji većima stanovništva su crnci. Bilo bi drugačije da sam odrasla u Južnoj Africi, gde biti crnac jeste pitanje identiteta, jer ima belaca koji su tamo ostali. U Nigeriji sam sebe doživljavala kao pripadnicu plemena Igbo, ponekad Afrikanku. Onda sam tek posle u SAD shvatila da sam crnkinja i to je sobom donelo novi identitet. To je podrazumevalo da ljudi pretpostavljaju da sam veoma visprena, da sam odrasla u nekom getu, neobrazovana, siromašna. Pitanje rase u SAD je izuzetno specifično. Dugo mi je trebalo da počnem da prihvatam činjenicu da sam crnkinja.“

Pažnje je vredan i njen stav o obrazovanju i vaspitavanju dece:

„Treba redefinisati pojam muškosti i dogovoriti se oko toga koje kvalitete od muškaraca očekujemo. Trenutno im se u svim kulturama sveta divimo zato što su snažniji, zato što su u ulozi zaštitnika. Ali, svi smo ranjivi jer smo ljudi. Kao društvo nismo se nismo dogovorili da decu vaspitavamo drugačije. Od dečaka ne očekujemo mnogo. Ne učimo ih da budu emocionalno zreli, a onda izrastu u muškarce koji su u stanju da naprave gluposti. Žene su na emocionalnom planu zrelije. Ne mislim da to ima veze sa činjenicom što imaju vaginu, nego što su odmalena vaspitavane i učene da budu pažljive i odgovorne. Takve smo zato što nas je neko tome naučio.“

Tekst je prenet sa portala Danas.