Antivakcinaši, kud će vam duša

8. januar 2020.
Mala, ali uporna grupa protivnika obavezne vakcinacije iskoristila je proslavu Nove godine da u beogradskoj Svetogorskoj ulici (tog dana nazvanoj Ulicom otvorenog srca) deli svoje pamflete.
epidemiolog-zoran-radovanovi%C4%87-678x381.jpg
Epidemiolog Zoran Radovanović/Fotografija preuzeta sa portala Danas

Grupu čini dvoje-troje roditelja dece zaista oštećene vakcinama (u pitanju su, skoro bez izuzetka, dve vakcine koje se u Srbiji više ne koriste – živa protiv dečje paralize i mrtva protiv velikog kašlja), nekoliko roditelja neosnovano uverenih da im deca trpe posledice vakcinacije, jedan broj građana podleglih uporno sejanom strahu od vakcina i, na čelu pokreta, agresivno jezgro sastavljeno, nažalost, i od po nekog zalutalog lekara.

Nisu problem sami pamfleti, ni neistine sadržane u njima, jer je ljudski grešiti. Zabrinjavajuće je što vođe ove akcije svesno i ponavljano pristupaju izvitoperenju dobro poznatih činjenica s ciljem unošenja nemira i straha među već zbunjeno i frustrirano građanstvo. NJihova nada je da će stručnjaci odustati od napora da ih stalno demantuju. E, pa, neće. Zbog građana podložnih manipulaciji, ponavljamo lekciju, ukazujući na elementarne naučne istine.

1. Nije tačno da je vakcinacija, kao navodni relikt prošlosti, obavezna samo u istočnoj Evropi (ovoga puta antivakcinaši su toj listi dodali i Italiju). Autori letaka ignorišu poruke naših iseljenika da je, recimo, u Nemačkoj izbegavanje vakcinacije praktično skoro nemoguće, a da je kazna za prijem nevakcinisanog deteta u kolektiv 2.500 evra. Takođe „zaboravljaju“ da je u Francuskoj obavezno 11 vakcina, isto kao u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji itd.

2. Ključno je da se postigne visok obuhvat, a lokalne okolnosti nameću kako da se ostvari takav rezultat. U pitanju su kulturološke razlike, pa Skandinavci i Holanđani bespogovorno prihvataju savet svojih zdravstvenih vlasti, a na jugu se preporuci lekara često pridružuje i administrativni pritisak. Tako je u severnom, flamanskom delu Belgije vakcinacija neobavezna, a u južnom, valonskom delu je obavezna. Podela bi, dakle, više odgovarala liniji sever-jug nego istok-zapad.

3. I pored obavezne vakcinacije, Srbija je prethodnih godina imala niži obuhvat od niza zapadnih zemalja u kojima vakcinacija nije zakonski regulisana. Kad bi bili usvojeni zahtevi antivakcinaša, uz sve njihove prateće dezinformacije, jedva da bi polovina naše dece bila uredno i blagovremeno vakcinisana, pa bi oko nas bio uspostavljen sanitarni kordon, kao prema Otomanskom carstvu u vreme Marije Terezije.

4. Poređenje perioda od pre 30 godina i danas po broju primljenih vakcina (kako se tvrdi, pet prema 23) napravljeno je u nameri da zabrine i zaplaši, ali objektivno unosi optimizam, jer ukazuje da će i dalje, na dobrobit čovečanstva, stizati sve više novih vakcina.

5. Konstatacija da su male boginje nekad smatrane „bezazlenom dečjom bolešću“, a da se danas od njih „prave filmovi strave i užasa“ predstavlja pokušaj bežanja od odgovornosti za zločin koji su antivakcinaši načinili odvraćanjem ljudi od vakcinacije. Male boginje su uvek dovodile i dovodiće do upale pluća, oštećenja mozga i smrti.

6. Mnogo je dokaza da Ruska pravoslavna crkva nije protiv vakcinacije, već da je, naprotiv, podstiče.

7. Prihvatamo da je „rast autizma“ od 1:10.000 pre 50 godina sada dostigao 1:69, ali kakve to veze ima sa vakcinacijom? Razlike su još veće kada se poredi korišćenje kompjutera – 1970. bilo ih je u Srbiji svega nekoliko (u dva statistička zavoda, na univerzitetu i još po negde), a danas se sreću u skoro svakoj kući. Samo najtvrdokorniji teoretičari zavere još veruju u vakcinaciju (ili, po istoj logici, u posedovanje kompjutera) kao uzrok autizma.

8. Sporna je i lako oboriva tvrdnja: „Gde postoji rizik, mora postojati izbor“. Civilizovano življenje u kolektivu podrazumeva preuzimanje određenih rizika u ime opšteg dobra. Lakše je bacati pomije kroz prozor nego rizikovati pad silaskom niz stepenice, ali se pitanje izbora uopšte ne postavlja.

9. Već je neukusno ponavljanje „naivnog“ pitanja: „Kako nevakcinisana deca mogu da ugroze vakcinisanu, ako su ona vakcinom „zaštićena“?“ Pamfletopiscima je mnogo puta objašnjeno da: a) ne štite sve vakcine (skoro) stopostotno, kao, recimo, vakcina protiv tetanusa, i b) postoje deca pošteđena vakcinacije iz medicinskih razloga, pa ih spasava samo čvrst imunski bedem u kolektivu.

10. Američka vlada jeste isplatila velike sume roditeljima vakcinisane dece, ali ne zbog utvrđenih neželjenih dejstava vakcina, već zato što povezanost nije mogla sa sigurnošću da se isključi. Uprkos tako velikodušnom kriterijumu (najčešće je postojala samo vremenska koincidencija između davanja vakcine i neke zdravstvene smetnje), učestalost kompenzacija je bila u razmeri jedan na oko milion datih doza, što je snažan argument u prilog bezbednosti vakcina.

11. Profit ostvaren „na svetskom tržištu vakcina“ deluje impresivno, ali je, u odnosu na rizike, manji nego u drugim oblastima farmakoindustrije, a posebno je manji nego u proizvodnji bezvrednih suplemenata, za koje se antivakcinaši zdušno zalažu. Na Zapadu se proizvodnja vakcina svela na četiri velike firme koje opstaju u tom poslu zahvaljujući podršci međunarodnih institucija (Svetska zdravstvena organizacija) i dobrotvornih fondacija (bračni par Gejts i drugi).

12. Cinično zvuči pitanje: „Zašto nam brane javnu debatu, ako ne kriju ništa?“ Antivakcinaši među sobom često održavaju javne debate, ali ono što hoće je da se njihovom oskudnom i nakaradnom poimanju problema, uz neretko upadljivu dozu zluradosti, da jednaka težina kao i stavu eksperata. Isto prava mogli bi da traže od astronautičara da koriste petrolej umesto raketnih goriva ili od mostograditelja da armirani beton zamene asfaltom.

13. Groteskna je tvrdnja da „obavezna vakcinacija nije u saglasnosti sa Ustavom RS“. Ipak je za takvo tumačenje merodavan Ustavni sud, koji je, kao i u Hrvatskoj, zaključio da pravo roditelja nije neograničeno, da mora da se poštuje interes zajednice u kojoj se živi i, posebno, da postoji pravo deteta na zdravo odrastanje, čega roditelji ne moraju da budu svesni.

14. Podjednako je neumesna pretenciozna konstatacija o kratkotrajnosti i, sledstveno, navodnoj bezvrednosti otpornosti stečene vakcinacijom. Prvo, iskustvo sa variolom pokazuje da i relativno kratkotrajna vakcinalna zaštita može da vodi iskorenjivanju bolesti. Drugo, u Novom svetu (obe Amerike) male boginje su iskorenjene 2002. i, ponovo, 2016. godine, a nestale bi u celom svetu da nije bilo pogubnog delovanja protivnika vakcinacije.

15. Prostor ne dozvoljava dalje komentare, ali ću završiti ličnim iskustvom. Dolazili su mi roditelji nevakcinisane dece, u vreme kada su ona stasavala za dalje školovanje u SAD, sa paničnim zahtevom da se nadoknadi propušteno. Tražili su da im deca „za svaki slučaj“ prime i vakcine koje Amerikanci ne traže. Nije im padalo na um da odu do Ambasade SAD i pobune se zbog „nedemokratske prakse“. Toliko o njihovoj doslednosti i principijelnosti.

Autor je epidemiolog, profesor univerziteta u penziji

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.