Jedan sistem, dve sudbine

Avgust 23, 2019
Odnos Kine prema Hong Kongu donekle dopušta poređenje iskustava s raspadom Jugoslavije, i neuspehom opozicije u Srbiji da motiviše masovnije proteste.
Nikola_Samardzic_foto_medija_centar_color-8-678x382-1.jpg
Foto Medija centar

Autor: Nikola Samardžić

Sudbina Srbije je njeno siromašno, ostarelo, pesimistično, pretežno disfunkcionalno društvo koje ne veruje u političke i ekonomske slobode, ili da će one ikad biti moguće i korisne.

Krajem osamdesetih, političko liderstvo Srbije i JNA mobilisali su sve resurse kako bi se postavile prepreke padu komunizma, i očuvala najveća moguća teritorija koja bi bila uključena u neki budući Sovjetski Savez. Većina aktera u vlasti, opoziciji, državnim i tradicionalnim institucijama nije odustala od tog zadatka. U slučaju Hong Konga i kontinentalne komunističke Kine, proces je obratan, ali matrica slična.

Nakon 157 godina uprave, Ujedinjeno Kraljevstvo je 1997. predalo Hong Kong pod uslovom da u narednih pola veka Kina poštuje samostalnost ekonomskog i političkog sistema. Trebalo je preduprediti talas masovne emigracije koji bi usledio ukoliko bi Kina najednom nametnula komunističku jednopartijsku diktaturu: kršenje ljudskih prava, nepoštovanje zakonitosti, nečovečno postupanje. Pola milona je izbeglo u poslednjoj britanskoj deceniji. Osnovano se pretpostavljalo da će Kina iskoristiti prvu priliku i krenuti da gazi. Tu priliku su dopustili Džonson i Tramp, bez obzira na njihov deklarativan odnos prema bilo kojem pitanju na ovom svetu.

Krajem osamdesetih krenula je lavina bežanije od jednopartijske, komunističke Srbije koja odbija da se integriše u nov evropski svet. Emigracija iz Srbije ponovo je krenula čim se zvanična Srbija ponovo okrenula svojim hladnoratovskim polazištima, u međunarodnim okolnostima u kojima Rusija neometano napada Ukrajinu, a Kina Hong Kong. Obnova političkog konsenzusa s kraja osamdesetih, dok ogromni sektori društva neposredno zavise od vlade i vlasti, učinila je masovne demonstracije nezamislivom, ne nemogućom misijom, bez koje bojkot, bilo čega, ne uspeva. Zabrinjavajuć je konsenzus vlasti i opozicije: rigidna, centralizovana država, partijska kontrola nad celom ekonomijom, partnerstvo s Rusijom i Kinom, distanciranje od suseda i Evrope.

U Hong Kongu je u nedelju mirno demonstriralo 1,7 od 7,5 miliona stanovnika. Tih 7,5 miliona su 35. najveća svetska ekonomija, deseta najveća trgovinska sila, BNP skoro 5.000$ po glavi mesečno. Sve bivše jugoslovenske republike uspešnije su, ili su postavile pouzdanije osnove razvoja (izuzev BiH koju Srbija delimično kontroliše s Rusijom i Turskom). Vest XXI stoleća zasad je da je kineska poslovna nomenklatura deo kapitala prenosila upravo u Hong Kong, u odsustvu poverenja prema politici i institucijama sistema komunističke Kine koji ih je učinio bogatim, jer ga oni najbolje poznaju. Primerom kineskih i ruskih mogula, i antizapadni establišment u Srbiji prenosi kapital u zapadne finansijske institucije. Sistemska prednost Hong Konga, i jedna od linija odbrane (uz politički i ekonomski svesno i organizovano građanstvo), nezavisno sudstvo preostalo je takođe od britanske kolonijalne uprave, a ekonomija otvorena, brza i uspešno integrisana u svetsko finansijsko tržište.


Članak je prenet sa ove stranice.