Tamara i Bogdan: Pešačenjem skupljaju milione za decu obolelu od raka, ali i jačaju svoje prijateljstvo

Kako je 021 pisao, ova dva najbolja prijatelja drugi put su pešačili za bolesnu decu, skupljajući novac na potpuno drugačiji način od onog na koji smo svi navikli – prodajući korake i pređene kilometre društveno odgovornim kompanijama. Pre dve godine su skupili više od tri miliona dinara pešačeći od Beograda do Niša, a njihova akcija je pokrenula lavinu reakcije građana, te je na kraju prikupljeno neophodnih sedam miliona dinara za pomoć gradnji hemato-onkološkog odeljenja za lečenje dece u Nišu. Ovu akciju – gradnje bolnice, Nurdor je sproveo samostalno. 

021: Šta je ove godine bilo drugačije u odnosu na 2017. godinu i tadašnju akciju pešačenja?

Bogdan: Mislim da smo nas dvoje logistički samouvereniji u organizaciji, znali smo svaku krivinu na ruti, odlučili smo se na nešto što smo već prošli i to nam je bila olakšavajuća okolnost. Otežavajuća nam je bila novina u vidu aplikacije i mnogo posla koji su programeri morali da obave da bi ona radila, a od trenutka lansiranja smo naišli na ogromno interesovanje građana, pa je aplikacija otežano radila. U najpozitivnijem smislu, ovakve ‘poteškoće’ nam nisu dale mira. S druge strane, nas dvoje smo tokom te prve šetnje postali ‘radni drugovi’ jer je to iskustvo koje dvoje ljudi mnogo zbliži. Posle toliko godina prijateljstva, naučili smo da komuniciramo i bez reči.

Tamara: Ono što se nije promenilo je činjenica da smo mi i prošlog, a i ovog puta verovali u ono što radimo i efekat koji će to proizvesti. Ništa nas nije obeshrabrilo, a sve je i prevazišlo naša očekivanja. Sve vreme nas je gurala sigurnost da radimo ispravnu stvar.

021: Ruta je možda bila poznata, ali je bila dugačka i naporna. Imali ste nekoliko stanica za noćenje, kako vam je bilo u gostima?

Tamara: Veći broj mesta u kojima smo odmarali je bio kod porodica čija su se deca lečila od raka ili kod volontera Nurdora, što je zaista posebna stvar i jedno posebno emotivno putovanje. Rasli smo i individualno i zajednički u interakciji s ljudima koji su nas zbrinuli, takva srdačnost i energija je nešto neverovatno i stvarno nam je celo to iskustvo s porodicama bila regeneracija. Uživali smo i zaista smo zahvalni na svakom trenutku, ovo je iskustvo koje te promeni.

Bogdan: Zamislite kakvo je posebno iskustvo za jednu prosečnu osobu koja je navikla na rutinu da u osam dana promeni osam kreveta i jastuka, osam mirisa, osam kupatila, osam energija različitih domaćina. Sve to utiče na čoveka, ali ima ogroman doprinos i pomaže nam da idemo dalje. Ima svoj šarm.

Tamara: U jednom od gradova smo imali ponudu da noćimo u odvojenoj kući od porodice, što smo odbili jer smo shvatili da nam je dragocenija energija koju dobijamo od ljudi s kojima se srećemo, a naročito kad sretnete svu tu decu izlečenu od raka ili u procesu lečenja.

021: Kako je izgledao prosečan dan, ispunjen šetnjom?

Bogdan: Kretali smo u šetnje između osam i devet ujutru. Do 12 sati smo pešačili bez pauze, a oko podneva bismo pravili prvu pauzu, nakon nekih pređenih 12 kilometara. Tada bi nam obično ostalo nekih dvadesetak kilometara i tu deonicu bismo cepkali u skladu sa onim što nam telo govori. Uglavnom su nam Tamarini žuljevi bili vremenski orijentir za pauzu.

021: Koliko ste novca prikupili, a koliko je ukupno potrebno za izgradnju ove Roditeljske kuće?

Tamara: Ukupan budžet za ceo projekat nove Roditeljske kuće je 150 miliona dinara, što jeste ambiciozno, ali Nurdor ima iskustvo izgradnje bolnice u Nišu, gde su sredstva bila istog raspona. Lično mislim da je i dobro što je projekat bio tako skup jer smo pokazali da Nurdor to može, a sve se radilo putem donacija i društvene odgovornosti. Upravo je iskustvo dalo vetar u leđa Nurdoru i za ovu kampanju, sigurna sam da ćemo uspeti. Što se tiče naše akcije, još uvek nismo sračunali koliko je to tačno novca, a malo nas je iznenadilo i to što je reakcija javnosti bila baš dobra. Društveno odgovorne kompanije se priključuju svakog dana, a ljudi i dalje preuzimaju aplikaciju. Odziv će biti još veći nego što smo očekivali, ali sračunaćemo sve 4. oktobra i rezultate objaviti 5. oktobra, kad se završava i akcija na aplikaciji.

021: Neki su se pitali – zbog čega da podrže projekat za Beograd, a nisu iz ovog grada. Neki su se pitali i zašto se ova akcija baš ovako sprovodi. Kako vi gledate na ova pitanja?

Bogdan: Ovaj projekat nije za Beograd i decu iz Beograda, već od nacionalnog značaja i to je važno napomenuti. Deca koja žive u Beogradu u celoj svojoj nesreći imaju jednu sreću, a to je da mogu da odu svojoj kući nakon lečenja. Deca iz unutrašnjosti nisu u prilici da spavaju u svojim krevetima već tokom lečenja bi morala da se snalaze po Beogradu. Nurdor ima tri roditeljske kuće u Beogradu, ali kapaciteti nažalost ne podržavaju zahteve i potrebe roditelja i dece i zato se Nurdor odvažio da izgradi novu kuću i konačno zadovolji sve potrebe porodica.

Tamara: Dosta ljudi se pitalo za ‘pravu’ svrhu aplikacije i zbog čega uključene kompanije-donatori jednostavno samo ne doniraju novac, već se radi ovako. Zašto se reklamiraju i zašto se uključuju građani? Ljudi bi trebalo da pokušaju da sagledaju ovu situaciju iz šireg ugla, a to je činjenica da biti društveno odgovaran ne znači samo finansijski i materijalni aspekt, već i uključivanje ljudi u jedan pokret, dizanje svesti o problemu koji postoji, isticanje onog dobrog među ljudima. Na kraju dođete do materijalnog rezultata, ali je taj efekat pokretanja društva mnogo značajniji i duži.

Bogdan: Sve uključene kompanije svakako doniraju novac preko svojih donatorskih programa, ali je ovo bila prilika da se čuje za Nurdor i da se potpuno namenski uradi priča za decu, za celo društvo, pa i za svakog uključenog pojedinca. Ako hoćete tako da gledate, pešačenjem činite i mnogo za svoje zdravlje. Novac doniran kroz ćutnju je ipak samo novac, ali novac doniran kroz pokret je mnogo više od toga.

Tamara i Bogdan u četvrtak su okončali svoju osmodnevnu šetnju Maršom solidarnosti u Beogradu, u kojem im se priključio veliki broj građana.