Sofija Mandić – Ništa o nama bez nas

Autorka: Sofija Mandić, Izvor: Peščanik

 

Stvari su se u Srbiji otrgle kontroli – i to u korist vlasti. Tako bar sada izgleda, nakon što su studenti u blokadi sinoć tražili vanredne parlamentarne izbore. Aleksandar Vučić od početka građanske pobune priziva referendum ili bilo koji drugi oblik „izjašnjavanja“ o njegovoj ličnoj vlasti. To čini jer je siguran da ima sve poluge da referendum ili izbore pokrade. I u pravu je. Još uvek ima sve što mu je za takvu jednu operaciju potrebno – pre svega medije, birački spisak i većinu u svim izbornim komisijama.

Tvrditi da „neće moći da pokrade dovoljno“, isuviše je naivno. Moći će ovaj režim da pokrade sasvim i taman dovoljno, jer njegovi predstavnici nemaju granica ni u čemu, pa ni u krađi. Da je bilo nekakvih granica, Železnička stanica u Novom Sadu ne bi bila puštena u rad bez ijednog ispunjenog uslova; tamo ne bi poginuli ljudi zbog čijih izgubljenih života je protest i počeo. Dakle, ako se nadamo nekakvim granicama režima, onda je to izuzetno neutemeljeno u realnosti i iskustvu.

Da će granice gramzivom režimu postaviti neko drugi, recimo pravosuđe – daleko je od izvesnog. Volela bih da studenti u blokadi imaju drugačije garancije. Recimo da će Upravni ili Ustavni sud stati na put izbornoj krađi. Kako se to nije desilo za trinaest godina i kako zahtev za poništavanje parlamentarnih izbora iz decembra 2023. godine „skuplja prašinu“ u Ustavnom sudu (dok se izvestilac u ovom predmetu Vladan Petrov šeta po režimskim televizijama hvaleći predsednika), teško je očekivati bilo šta dobro na pravosudnom planu.

Ali vratimo se za trenutak svežem studentskom zahtevu. Put od antipolitike do izbora bio je kratak – trajao je nešto kraće od šest meseci. Toliko je trebalo studentima da se ograde od svakog ko je delovao na opozicionoj (stranačkoj i nestranačkoj) sceni, do priznanja da je opoziciono delovanje, makar ono bilo u vidu studentsko-univerzitetske izborne liste, suština društvene borbe.

Uz ovaj kopernikanski obrt, koji sam po sebi ne uliva poverenje, već ukazuje da prisustvujemo ubrzanom kursu iz praktične politike (što celoj priči daje notu eksperimenta in vivo), dolazi i dodatna sumnja: ako su zahtevi studenata mahom bili upućeni sudskoj vlasti, kako će inicijalni zahtevi (od kojih se valjda nije odustalo) biti ispunjeni promenama u zakonodavnoj i izvršnoj? Ako i postoji razuman odgovor na ovo pitanje, on u jučerašnjem saopštenju nije dat. Jedan takav razuman odgovor bi mogao da glasi – zakonodavna i izvršna vlast su očigledna prepreka funkcionisanju pravosuđa. To još uvek nismo čuli od studenata u blokadi.

Sasvim je jasna potreba studenata, kao i profesora, da se vrate nastavi. To treba pošteno reći i uvažiti. Studenti koji duže od šest meseci ili godinu dana ne studiraju – polako ali sigurno prestaju da budu studenti. Isto važi i za profesore i za sve druge koji iz svog zanimanja istupe na duži rok. Dobrodušno se verovalo da Vučićev režim neće moći da izdrži totalnu blokadu univerziteta. Ispostavilo se da ta blokada boli, ali više zbog narastajuće popularnosti studenata, nego zbog raspada visokoškolskog obrazovanja. Vučić je uostalom i neposredno nakon pada nadstrešnice planirao da po kratkom postupku „uveze“ strane univerzitete i reši se domaćih, pa je od toga navodno odustao. Nepovratkom na nastavu, takav scenario mu se servira na tacni.

Zbog izbegavanja opisanog ishoda i očuvanja univerziteta (ali i nemogućnosti profesora da na duži rok žive bez plate; što je takođe razumljivo), očigledna je potreba da se studenti i profesori vrate nastavi, ali tako da to ne izgleda kao kukavičko povlačenje ili potpuni poraz. Odlučeno je da će taj „odlučan potez“, kako stoji u saopštenju, biti zahtev za raspuštanjem Narodne skupštine i održavanjem vanrednih parlamentarnih izbora.

Takvim zahtevom se sad već čuvena nenadležna institucija ponovo priziva u nadležnost jer je predsednik Republike, na obrazloženi predlog Vlade, jedini koji može da raspusti Skupštinu i raspiše izbore. Od nenadležnog do jedino nadležnog – čija je to ideja bila? I zašto bi iko onemoćalom i dezorijentisanom autokrati vratio u ruke žezlo kojim se toliko puta do sada poigrao (2014, 2016, 2022, 2023).

Studenti kažu – rešenje je u demokratiji. Odlično, bar se tu slažemo. U osnovi demokratije je krilatica: ništa o nama bez nas. Ona se posebno koristi u pokretu osoba sa invaliditetom čiji su predstavnici svesni da se vlasti, ma koje, prema njima odnose kao da su objekti, a ne subjekti političkog života. Da li je iko, osim studenata, konsultovan u pogledu zahteva za novim izborima? Koliko mi je poznato, nije.

Zahtevom za sprovođenjem vanrednih parlamentarnih izbora studenti su iskoračili iz dosadašnje ambicije da svojim delovanjem predstavljaju samo studente, a da način tog predstavljanja određuju na zatvorenim sastancima. Ovog puta, studenti su istakli zahtev u ime svih nas koji ćemo potencijalno biti pogođeni posledicama još jednih pokradenih izbora. Svih nas koji – da to još jednom naglasimo – ni na koji način nismo bili u mogućnosti da se o tom predlogu izjasnimo. Ukoliko se odlučivalo o zahtevima mimo studentskih i akcijama mimo studentskih, u taj razgovor su morale biti uključene i druge društvene grupe.

Princip deco mi smo slepi, vodite nas, destruktivan je i na kratke i na duže staze. Promena stiže samo uključivanjem svih zainteresovanih u političke procese (u najširem smislu), uvažavanjem različitih mišljenja, a ne isključivanjem ili blanko prepuštanjem talasu trenutno većinskog raspoloženja studenata o određenom pitanju.

Bilo da (ponovo) nadležni predsednik raspiše izbore ili da to ne učini, zahtev koji je ispostavljen čini nedemokratskim to što ga je istakla jedna grupa koja sebe naziva „grupom od najvećeg društvenog poverenja“. Ako je stanje objektivno takvo, da studenti zaista imaju najveće društveno poverenje (neka istraživanja to potvrđuju), onda to poverenje zahteva komunikaciju, konsultaciju, otvorenost i elementarnu zapitanost na temu – šta ostatak tog društva misli o vanrednim izborima?

Kao građanka koju niko ništa nije pitao, a i kao članica Republičke izborne komisije, predlažem korigovanje jučerašnjeg zahteva. Srbiji jesu potrebni vanredni parlamentarni izbori i oslobađanje pravosuđa od teških tegova sadašnje kriminalne vlasti. Takvi izbori su razumni samo uz ispunjavanje međunarodnih preporuka, a koje u okviru Plana rasta za Zapadni Balkan od Srbije zahteva i Evropska unija. Garant ispunjenja izbornih preporuka mogli bi biti studenti – aktivni mladi ljudi koji su svojim delovanjem i žrtvom za „opštu stvar“ stekli ogromno poverenje građana Srbije.

U suprotnom, došli bismo do apsurdne situacije – da Evropska unija i ODIHR zahtevaju od režima promenu izbornih uslova u Srbiji, a da pobunjeni građani žele na oprobane režimske izbore; grlom u jagode.

Nadam se da upozorenje neće pasti na gluve uši: veliko poverenje i društvena moć su i veliko iskušenje. Ako se gaje u demokratskoj bašti, mogu doneti sasvim novo i bolje vreme za Srbiju. Ako se poverenje i moć dalje razvijaju prostim pozivanjem na njih, a to je ono što smo sinoć videli, onda je to film koji smo već mnogo puta gledali. I nikada nije imao srećan kraj.

Neka ovog puta bude drugačije: studenti svoju moć mogu da iskoriste za zalaganje za izborne uslove, pa tek onda za izbore. Jer jedno bez drugog ne ide i ne postoji. Za sve to vreme, mogli bi da se vrate nastavnim obavezama, strpljivo čekajući da sistem u nastajanju ispuni njihove inicijalne zahteve. Pre svega da pravda za novosadske žrtve postane dostižna.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.