Rodoljub Šabić – Skaredan postupak

Autor: Rodoljub Šabić, Izvor: Peščanik

Pošteno suđenje podrazumeva da dokazi moraju da ispunjavaju dva uslova. Prvi je da njihova informaciona sadržina mora biti verodostojna, drugi, da moraju biti obezbeđeni u pravno propisanim okvirima. Ako drugi uslov nije ispunjen, dokaz je nedopušten i mora biti odstranjen iz postupka nezavisno od eventualne informacione sadržine.

Navedeno, naravno, nije nekakav moj „lament“ nad poštenim suđenjem, već jedan od opšteprihvaćenih, temeljnih zahteva manje više svih savremenih krivičnih postupaka. Izražen je i u našem Zakoniku o krivičnom postupku koji u članu 16 predviđa da se sudske odluke „ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza“.

Ali pre neki dan, 13.maja Više javno tužilaštvo i Viši sud u Novom Sadu podizanjem optužnog predloga protiv grupe aktivista zbog, kako se navodi „opravdane sumnje da su izvršili krivično delo pripremanja dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije“ i produžavanjem njihovog pritvora stavili su vrednost te odredbe pod najveći mogući znak pitanja.

Snimak tajno prisluškivanog razgovora okrivljenih tokom priprema za učešće na velikom protestu građana 15. marta u Beogradu, zajedno sa snimcima njihovog „spektakularnog“ hapšenja, pre više od dva meseca dobio je ogroman publicitet, prikazan je na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i propraćen komentarima podržanim od svih prorežimskih tabloida u kojima su uhapšeni predstavljeni kao opasni teroristi.

Mnogo manje su poznate činjenice koje na celu stvar bacaju potpuno drugačije svetlo. Branioci okrivljenih izneli su ih na posebnoj konferenciji za medije, ali njihove analitične i kompetentne kritike brojnih nedostataka postupka nisu ni izbliza dobile publicitet koji zaslužuju. Ovo je prilika da se podseti na bar neke od njih.

Za početak na činjenicu da se postupak, valjda zato jer se računa s tim da je kampanjom „provlačenja kroz blato“ okrivljenih već ostvaren željeni efekat, vodi po krajnje neobičnoj krivičnoj prijavi.

Okrivljeni se terete za pripremanje teškog krivičnog dela. Zato je logično očekivati, sam opis dela na to upućuje, da krivična prijava sadrži činjenice o nabavljanju sredstava za izvršenje krivičnog dela (oružja, municije, eksploziva, otrova, opreme i sl.), o otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, o dogovaranju, planiranju ili organizovanju ili o stvaranju drugih uslova za neposredno izvršenje krivičnog dela. Ali o tome u prijavi nema ni jedne reči. Osim ako se razgovor, neodgovoran i objektivno neozbiljan, o eventualnom ulasku u neke javne objekte tokom protesta doživljava kao „dogovaranje, planiranje i organizovanje“ u svrhu napada na ustavno uređenje. Međutim, u krivičnoj prijavi se čak ne navodi ni bilo šta iz tog razgovora, ne citira ništa izgovoreno od strane bilo koga okrivljenog već se samo „tumači“ šta je ko od njih mislio.

Pomenuti snimak je proizvod tajnog prisluškivanja razgovora, posebne mere koja je po ZKP dopuštena ali samo pod striktno predviđenim uslovima. A u konkretnom slučaju, sve što je rađeno je u potpunom raskoraku sa tim uslovima. Po ZKP posebnu meru je, samo na predlog Višeg tužioca u Novom Sadu, mogao da odredi samo sudija za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu. A u stvarnosti je naredio direktor BIA, a odobrio predsednik Višeg suda u Beogradu. Dakle, umesto, bar po zakonu samostalnog javnog tužioca, meru je naredio direktor, političar, član predsedništva vladajuće stranke, a odobrio, po ZKP potpuno nenadležan sudija.

U svetskim razmerama je raritet da se snimak pojavio u medijima pre nego što je i predat nadležnim pravosudnim organima, a da tužilac naknadno sve u vezi sa tim proglasi za „tajnu“. I da isti tužilac, mada stavljanje snimljenog razgovora na raspolaganje medijima predstavlja krivično delo iz člana 143 Krivičnog zakonika – za koje je, ako ga izvrši službeno lice zaprećena kazna do 5 godina zatvora – ignoriše očigledno izvršenje tog dela. Sve to zajedno celom postupku daje gotovo komičnu notu.

Zapravo tragi(komi)čnu. Jer bez obzira na to što je postupak protiv grupe novosadskih aktivista režiran providno i diletantski i što bi se na kraju moralo ispostaviti da je pravno neodrživ, on u najmanju ruku podrazumeva dalji, neizvesno dug boravak okrivljenih u pritvoru. A činjenica da vlast sebi dopušta da postupak vodi na ovakav, pravno doslovno skaredan način, krajnje je ozbiljna pretnja ne samo za okrivljene nego i za pravnu sigurnost i bezbednost svih građana. Na to bi javnost morala da reaguje, za početak rezolutnim zahtevom da se svim okrivljenima omogući da se protiv pravno besmislenog i neodrživog optužnog predloga – brane sa slobode.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.