Održivost života

Piše: Veran Matić

„Kasnije može da umre, kada joj mi dozvolimo”. I to šamansko pešačenje donelo je još deset godina života Lote Ajzner… Hercog je sve opisao u uzbudljivom dnevniku „O hodanju po ledu”, koji je ove godine objavljen kod nas. U pogovoru, Dragan Dimčić kaže da je taj magični čin Hercogovog pešačenja bio tako snažan da je Lote Ajzner 1983. godine, deset godina kasnije, morala da ga zamoli da skine čini sa nje jer njen život više nije imao smisla. „Da, Lote, sad možeš da umreš”, odgovorio je Hercog, i tako je i bilo, osam dana kasnije…

… Ove godine se jedno od pitanja nameće više od ostalih: šta mi možemo sami da učinimo da se sačuvamo od bolesti, da je prebolimo bez posledica, da svojima pomognemo da uspešno prođu kroz izazove?

Prevencija je najdelotvornija i to znamo dosta dugo, ali uspešno ignorišemo. Celokupni sistem je postavljen da reaguje post festum, bez mnogo izgleda, uz skupocene farmaceutske i medicinske operacije.

… Često se zabrinemo za održivost prirode, čovečanstva, planete, Arktika, … a zaboravimo razmatranje „održivosti sopstvenog života”.

Koliko možemo da učinimo ili pokušamo da sami smanjimo mogućnosti oboljevanja, da organizam držimo u stanju u kojem može sa uspehom da obavlja zadatke vezane za egzistenciju i za sve potrebe koje imamo, od posla koji obavljamo, do kulturnih, duhovnih i drugih potreba?

… Za smisao života koji praktikujemo, izuzetno je važna podloga. Pozitivan odnos prema drugim ljudima, životinjama, biljkama čini se elementarno važnim.

Empatija za sve. Često se čini da je komplikovana praksa, ko će se setiti pored svega što radimo, pored briga koje imamo. Ali površno planiranje, lako vas može dovesti do situacije da nekoliko puta godišnje donirate krv, da postanete potencijalni donator koštane srži, da imate jasnu odluku o doniranju organa u slučaju smrti, ako je to moguće. Kao i redovno obraćanje pažnje na ranjive grupe, aktivnosti podrške kroz različite mehanizme koji su sada dostupni, od sms do doniranja putem trajnih naloga. Kao i u slučaju doniranja krvi, koštane srži, organa, i doniranje malih iznosa novca, kada imamo veliki broj učesnika, može da pomera brda, spašava živote, čini život kvalitetnijim onima koji pate. Memorisane platforme za doniranje, kao što je donacije.rs, veoma su zgodne jer na njima uvek ima zanimljivih inicijativa u kojima možete da budete korisni, da se uključite.

Tim malim koracima postajemo bolja društva, ne samo bolji ljudi.

Kupovinom „Lica ulice“ od kolportera na ulici pomažete mu da preživi, ali i razgovorom sa njim činite ga delom zajednice koja ga je na neki način isključila.

Kada kupite knjigu poezije, povezujete se sa pesnikinjom-pesnikom (ovih dana uživam u „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“, Radmile Petrović). „U svijetu nedostaje empatije, a poezija je u stanju proizvoditi velike količine empatije“, kaže jedna druga pesnikinja.

… Ako se dobrotom ne odupremo svom zlu i opasnostima koje nas okružuju, neće biti neophodnog kontratega kojim se pravi neophodna ravnoteža. Za mene, dobročinstvo je ključ za ravnotežu i kada mi se događa nešto dobro, jer i tom mom dobru je potrebna protivteža. Verujem u kompenzaciju, ali svakako ne onu u smislu „dam ti dva zla za jedno dobro”.

… Aktivizam, angažman, reagovanje na dnevne podsticaje, pronalaženje sopstvenog ugla, kroz koji možete da doprinesete, jeste veoma važan deo empatičnog ponašanja. Korisnosti, pozitivnog odnosa. Nezadovoljstvo, pasivizam, gnev, bes, znaju da blokiraju, a čini mi se da je i u medicini dokazano da su ova osećanja „predsoblje“ oboljevanja.

… Protivteža sedenju na poslu, statičnosti, svakako su sportske aktivnosti. Meni je uvek lakše kada postavim neke ciljeve, tako da mi je istrčavanje polumaratona pomoglo da mi trčanje postane dnevna rutina, a suočavanje sa samim sobom u tih sat ili više važna je mentalna vežba.

Često poverujem da smo „rođeni da trčimo“, kao što u istoimenoj knjizi tvrdi novinar Kristofer Mekdugal. Isto važi i za plivanje, koje pomaže i kod diskushernije. Zbog iste, i na nagovor supruge, počeo sam da vežbam jogu, i sada je to deo dnevne rutine. Vežbanje sat vremena joge posle celodnevnog radnog angažmana u potpunosti osvežava organizam, mozak. Posle vežbe, spremni ste da se odmorite. Vežbanje u grupi sa instruktorkom Tijanom, zahvaljujući čijem sjajnom vođenju sam se brzo „zarazio“, bilo je efikasna osnova za brzo učenje, ali grupa deluje i terapeutski. Sada na zoom-u sa istom grupom imamo malu distancu, ali efikasnost je ista, s tim što sada imamo istaknuto porodično vežbanje, što je važna podrška i međusobni podsticaj.
(Nazivi položaja u jogi sve govore: položaj munje, heroja, lava, kobre, skakavca, orla, ždrala, planine, drveta… psa koji gleda u nebo, psa koji gleda u pod, psa koji piški…)
Intenzivni kardio trening sa posvećenom instruktorkom Slađanom, omogućio mi je kroz rad jedan na jedan (veoma važno zbog pravilnog vežbanja, korekcija) da stabilizujem energiju, snagu i uspostavim balans u težini.
Sve ove aktivnosti bitno utiču na povećano lučenje serotonina, endorfina, dopamina, hormona sreće, signala zadovoljstsva, analgetičkih efekata. Sve ono što nam je važno u borbi protiv depresije, straha, za snaženje imuniteta, tela i duha.

Prošle godine, nabavio sam sat koji meri sve aktivnosti, upoređuje, podseća na ciklus dubokog disanja, opominje na potrebu da se ustane sa stolice i prošeta… pomalo blesavo izgleda kad vam se sat obrati da je vreme da ustanete sa stolice i prošetate, ali pomaže.

… Godinama uzimam ujutro i uveče imunomed spravljen kod rođaka koji je izgradio visok kvalitet u saradnji sa pčelama. Film „Zemlja meda“ me je podsetio upravo na taj balans u prirodi, koji predstavlja deljenje sa pčelama onoga što one proizvedu, odnosno na pohlepno prisvanjanje resursa, celokupnih medonosnih proizvoda, čime su pčele osuđene da uginu. Verujem da mi upravo kombinacija meda i polena pomaže, upravo zbog tog višegodišnjeg stalnog korišćenja. Ovih dana sam dobio i sok od aronije, kao sezonski eliksir.

Pre posla, svraćam na pijacu i oko pijace, najčešće u prodavnicu organske hrane Olivia, jer mislim da se, kad god je to moguće, valja potruditi da se smanji rizik od herbicida i sličnih otrova.

Prvo što uradim kad stignem u kancelariju je spremanje smutija, dominantno od povrća, jer ga manje unosim kroz redovne obroke. Prelistao sam u knjižari obimnu knjigu u celeru… svakako sa nekim preterivanjem da je dobar za puno toga, pa sam odlučio da pored standardnog smutija napravim i poseban od celera. Izdržaću neko vreme. (preporuka za celer – Hipokrat, recept jednostavan stablo i lišće celera izblendirati u adekvatnoj količini vode i tako piti).

Od kada radim u okolini pijace na kojoj je moguće odabrati ribu i dati da se ispeče na istom mestu, drastično sam povećao količinu ribe koju inače jako volim u odnosu na meso. Ovih dana mi se javio poznanik iz Londona koji traži pomoć oko osnivanja Flexiterian Society Foundation. Nisam ni znao šta je fleksiterijan. Sada mislim da je to važna misija u Srbiji, kako smanjiti unos mesa … Ne ukinuti, već težiti ka tome da meso ne dominira, već da ga menjamo ribom… I zbog našeg zdravlja, naše održivosti, ali i održivosti planete.

Ista težnja važna je i u odabiru svega što koristite, kupujete. Puno se može postići i ako malo više vodite računa da kupujete od recikliranih materijala, da razdvajate otpad za recikliranje kada god je to moguće uraditi efikasno, da ne nanosite dodatnu štetu okolini, da učinite sve što možete na revitalizaciji, humanizaciji prirodnog okruženja, kada možete.

Za regulisanje spavanja redovno koristim melatonin, koristan i kao antioksidans (preporuka doktorke Sanje Toljan čije knjige o hormonima sam objavljivao), vitamin C obično od 1000mg (preporuka Linusa Paulinga dvostrukog nobelovca), ostale dodatke ishrani povremeno i prema potrebi u zavisnosti od intenziteta vežbanja.

… Rad kroz fondaciju Fond B92, Srpski filantropski forum, Koaliciju za dobročinstvo, Savet za filantropiju, izdavačku kuću Samizdat B92, Komisiju za istraživanje ubistava novinara, različite organizacije za zaštitu novinara, rešavanje pitanja nestalih… iscrpljuju, ali u isto vreme, rezultatima se pune baterije.

…. Čini mi se na kraju dana, kada pogledam šta mi kaže moj sat, kada vidim rezultate akcija koje svakodnevno vodimo, uz rutinu oko sopstvene održivosti, čini mi se da je to solidna osnova da se dočeka novi dan, novi izazovi…

Da se vratim Hercogu i kraju njegovog pešačenja, hodočašća od 800 kilometara. U sobi u kojoj je ležala Lote Ajzner „… u svojoj sramoti, kroz glavu mi je prošla jedna reč, i kako je situacija svakako već sramna, odlučio sam da je izgovorim. Zajedno ćemo, rekao sam, zapaliti vatru i staviti ribu na nju. Gledala me je, ljupko se osmehivala, i kako je znala da sam ja onaj koji hoda, razumela me je. U jednom divnom, kratkom trenutku osetio sam kako mojim na smrt umornim telom prolazi nešto nežno. Otvorite prozor, rekao sam, već nekoliko dana umem da letim…”

Činilo mi se adekvatnim da objavim ovaj tekst, koji je trebalo da dâ odgovor na pitanje kako sam uspostavljao ili se trudio da uspostavim životno poslovni balans u doba COVID krize, koja izaziva i dalje paniku i veliki strah.

Svaka epidemija je prilika da se kroz veoma zainteresovane medije prenesu znanja o očuvanju zdravlja, prevenciji u širem smislu. Isto tako za sistemsko uspostavljanje snažnijeg zdravstvenog sistema, za uvođenje savremenog informacionog zdravstvenog sistema uz pomoć kojeg se u svakom trenutku raspolaže svim informacijama. Sve to bi podiglo i mogućnosti za bolje reagovanje na buduće talase epidemija, ili nove epidemije, zaštitilo bi bolje zdravstveno osoblje, povećalo efikasnost lečenja. Ali, na žalost, za sada se to nije dogodilo. Na nama je da učinimo dovoljno u svom angažmanu da ulaganja u zdravlje ljudi bude prioritet, jer sva ulaganja u druge resurse – u naoružanje, modne industrije, zabavu kao što vidimo postaju potpuno besmislena kada je nacionalno i globalno ugroženo zdravlje.

Tekst je prenet sa portala Fondacije Hemofarm.