Kad ja dunem i vatru sunem

Piše: Dragana Nikoletić

Bes je veoma kontradiktorna emocija. Ponekad autodestruktivna, drugi put u stanju da izazove istu reakciju kod onog prema kome je usmerena, ali nekad i izvor energije za iznalaženje rešenja koja mirnom čoveku nikad ne bi pala na pamet, ili za to ne bi skupio hrabrosti. Obično je rezultat akumuliranih frustracija, dok okidač može biti bilo šta, od jedne pogrešne reči do nedostatka sna.

Psiholozi ga vezuju (kao i sve drugo) za nerazrešene probleme u detinjem uzrastu, kad su vam roditelji ili davali premalo ljubavi, pažnje i nežnosti, ili previše izlazili u susret svakoj vašoj želji i željici, pa ste postali histerični, ne spoznavši „ne“ kao  moguću soluciju. Ma šta da je u pitanju, s tim je trebalo da se izborite sticanjem zrelosti. Ne da bes potiskujete, što dovodi do čira na želucu i drugih još podmuklijih bolesti, već da racionalno spoznate šta vas tišti, razložno ovo iskažete, i naravno – prevaziđete.

Postoji i bes kao stil života, za kakvu ličnost se kaže da je hejter/hejterka, kad je oblikovan u zvocanje, afektiranje, konstantno zadevanje svađa, ili u novije vreme, postovanje negativnih komentara na društvenim mrežama. Poslednje je bes apriori, koji skriva dugotrajnu ozlojeđenost lične prirode. Onaj pravi, furiozni bes mogu da izazovu samo bliske osobe, jer pred poznanicima čovek često krije svoju pravu ćud, osim ako ne pripada  potonjoj kategoriji poslovičnih zakerala, koja bi umrla od muke da nemaju šta i kome da saspu kroz bujicu otrova.

Kako slično – slično privlači, ja imam (bar) jednu takvu drugaricu. Naši razgovori koji nas dovode do izliva besa, već godinama liče na pokvarenu ploču što neprestano grebe jednu te istu partituru, kakofoničnu i nerazumljivu.

Počinje ovako, iz mog ugla: osetim u njenom tonu da joj nešto akutno ide na živce iz ko zna kog pređašnjeg ili aktuelnog momenta, pa izgubim nerve za dalji razgovor, te joj kažem: „Ćao, čućemo se posle“, jer ove kavge kreću da kuljaju telefonskim kanalima. Onda mi nešto ne da mira, pa je ponovo pozovem, što njoj da prostora da se razmaše. Stoga ospe paljbu po svim mojim osobinama koje, u najmanju ruku, ne odobrava, izvlačeći primere iz naftalina, koje sam sama davno zaboravila.

Ako sam baš dobre volje, pokušavam da stišam situaciju razložno se braneći. Ali, ako sam nakrivo nasađena, što biva daleko češće, oponiram joj sličnim „zaslugama“. Kako je ona u ovoj igri daleko veštija, na kraju izlazi kao pobednica, pa ja dižem belu zastavu prekidanjem veze. Ali joj onda pišem kilometarske SMS-ove u kojima vodu teram na svoju vodenicu. Nekad mi brzo odgovori, kada se sve pretvara u dugometražnu prepisku, a nekada me kažnjava ćutanjem i tek posle nekog vremena šalje poruku: „Ja te više neću zvati a ti – kako hoćeš“. Na ovo nekad sledi moja replika, zavisna od trenutnog raspoloženja, dok ponekad ja nju iskuliram, iz inata ili zato što pregorim od besa.

Da ovo nije tipična svađica između prijateljica, govori anamneza naše bolesti: do pre koju godinu urlale smo jedna na drugu, uz  povremeno hvatanje vazduha, tj. spuštanje slušalice. Neutralno lice lako bi dalo dijagnozu: obe smo tempirane bombe  od nagomilanog stresa koji nismo sposobne da sublimiramo.

Budući da smo bliske, stvar nekako legne posle izvesnog vremena. Ali, kad s nekim živiš, nivo besa se uvećava bez olakšanja u vidu razdvajanja ili prekidanja telefonskog razgovora. Tako sam svog bivšeg partnera šutirala kad, pod „a“, ponavlja besmislene floskule, pod „b“ ga šamarala ako se pijan nekoj nabacuje, a pod c, d, e… svoj bes amortizovala jadikovkama prijateljicama, pa i ranije pomenutoj.

Inače, s namerom ne otkrivam njeno ime, jer su mi takve prilike na vrat natociljavale bes u medijima imenovanih. Pa je s druge strane žice praštalo: „Mogla bih da te tužim“, „Da li si svesna svoje odgovornosti“  i slično, što sam ublažavala tunjavim ćutanjem i zamuckivanjem, pa nekako njenu ljutnju stišavala. Jednim takvim sticajem okolnosti, a nije ih ipak bilo baš mali milion, simultano me je dražio upravo taj moj partner insistiranjem da svu pažnju poklonim nekom njegovom prohtevu.

Kako nisam bila u mogućnosti da ga momentalno pljunem, zbog taktiziranja na telefonskoj liniji, vrištala sam u sebi. Da li sam posle i glasno plakala, ne mogu da se setim, jer agonija pravi rupe u memoriji, baš kao i alkohol, privremeno anestizirajuće sredstvo protiv hroničnog besa.

Sad  je taj partner bivši, kao što rekoh, dok se ni sa izdanom prijateljicom ne čujem, što nalikuje razilasku. Kako po savetu psihoterapeuta vežbam samokontrolu, mnogo ređe  zapadam u situacije u fokusu ovog teksta. Ali se sile tame iznenada javljaju i svu me povremeno opet obuzmu, a ja ne umem da isplivam.

Recimo, na fakultetu (koji donedavno pohađah) i to baš po povratku sa psihološke sesije, dođem u klasu i vidim da mi je profesor na radu intervenisao u mom odsustvu. Bacim sve što sam imala u rukama, usred konverzacije sa koleginicom i  svog mentora oteram u materinu. Kad sam ovo prepričala terapeutu, njemu se to dopalo kao pokazatelj „uspostavljanja granica“. Da me sad neko postavi pred streljački vod, ne bih umela da odgonetnem razliku između običnog besa i narečenog omeđivanja mentalne teritorije.

Još je jednu priliku pohvalio moj „sajko“, takoreći zadesnu, kako se opisuje nasilna smrt usled sticaja okolnosti. Usred terapije navalila da me zove jedna od mnogobrojnih urednica, a pritom i drugarica. „Poslala si mi prazan mejl, bez atačmenta“, objasnila je nabusito hitnost poziva, na moj apel da bude kratka. „Pa, poslala sam ti još juče ujutru, zašto mi nisi javila“, usledio je moj kontranapad. „Morala sam da radim“, odbrusila mi je, a to kad čujem, kao sebe da slušam, pa mi se sva kosa na glavi podigne.

Naizgled hladnokrvno  prekinuh vezu, sprečena trncima u stomaku da nadalje saučestvujem u terapiji. I čim sam odatle izašla, pozvala sam je opet i na nju sručila drvlje i kamenje. Izgovorih sve ono što sam mesecima gurala pod tepih, a veoma me je mučilo. Razgovor se završio njenim „moram da radim“, a mojim višečasovnim muljanjem svih nada mnom počinjenih nepravdi od strane njene malenkosti. Ova se međusobna erupcija besa prividno iznivelisala, ali je u našim odnosima ostala tampon zona u vidu rezervisanosti, usled čega je bliskost iščezla.

Od svih situacija kada me je bes na nešto dobro nagonio, sećam se jedne od pre desetak godina. Moja i NVO mog druga trebalo je da upriliče zajedničku izložbu, a ja sam meračila jedan prostor, prilično zapušten, premda pod ingerencijom zvanične institucije. Međutim, nadležna direktorka nije htela ni da čuje da se tu izloži „sisata lampa“, napravljena od frizerske haube, četiri noge i četiri dojke od krpe, aludirajući  na nepristojnost ponude. „Onda ću ja tu da izlažem“, reče moj drug ne trepnuvši, na šta sam iskolačila oči u nemoći da ga istog trenutka zadavim.

Prijateljica i ja, iz iste umetničke grupe, napustile smo sastanak, i ona je bila ljuta, ali je meni na uši kuljala para, a iz usta sukljao plamen. Vezani projektom za teritoriju Zemuna, pretražile smo svaki kutak podoban nama i „sisatoj lampi“ i već na izmaku snaga, nabasasmo na jednu nedovršenu kuću na Gardošu. Od komšija smo dobile broj telefona vlasnika, koji je prihvatio da tu izlažemo, na neviđeno.

„Sisatu“ instalaciju nismo pominjale, kao ni da će naš boravak uz montažu i demontažu izložbe potrajati puna četiri meseca. Bio je to jedan od najdivnijih perioda u mom životu, zbog čega možda bes držim i za saveznika.

Deceniju i kusur kasnije, slično se osećam u pogledu povratka bivše devojke mom bivšem partneru, a nedugo posle našeg rastanka. Ne bilo koje, već jedne što mi je zagorčavala dane početka veze sa „zajedničkim“ draganom, a svojim apsolutističkim prisustvom i hegemonim uticajem na mog čoveka. Dugo nisam mogla da joj se oduprem, a onda  je on povukao ručnu u njihovom kontaktu. Sasvim sam je skrajnula iz misli, ipak nimalo iznenađena kada se pojavila na upražnjenom mestu, kao „najbolja drugarica“.

„Rame za plakanje“ ubrzo je avanzovalo u gospodaricu situacije, što je prirodno stanje te „podmukle ženturače, rospije, duhovne nakaze…“ kako sam je već nazivala u svom besu, nemoćnijem no inače. Umesto da pustim prošlost niz vodu, njome sam rane pozleđivala mesecima potom, neprestano i kontinuirano.

„Ne ličite mi na mazohistu, te smatram da vi u sebi provocirate bes“, ocenio je moj terapeut, naloživši da o svemu dobro razmislim.

Iako sam još u aktivnom procesu, došla sam do nekih zaključaka, koji ne moraju biti validni. Da li računam na konstruktivni potencijal besa, koji će mi iznenada ponuditi neku optimalniju opciju? Ili njime pokušavam da anuliram sve prednosti te „ženturače, rospije“, a „pravednim gnevom“ istaknem sopstvene? Ili će, kao mnogo puta do sada, doći do samosagorevanja, pa ću se kroz sopstveni pepeo izbaviti? Ili mi bes pomaže da se osećam živom i da mi nije dosadno?

Ili pak tom kontroverznom emocijom, uopšteno govoreći, „uspostavljam granice“ trpljenja, istine, laži, (samo)obmanjivanja? Ili je to samo stari patern, ponikao u primarnoj porodici, kada je on bio jedino oružje protiv psihološkog zapostavljanja? A uzastopnom regresijom kulminirao u stil života koji možemo nazvati i hejterskim. Istina, ovo bi bilo očiglednije da ga ne sakrivam smeškanjem i simuliranjem sveopšteg razumevanja. A najuputnije je i najteže, da sve navedeno prevaziđem ljubavlju.

Inače, neopozivo znam da razlučim bes od „običnih“ svađa, ne samo na primeru one drugarice s početka. Poznat mi je i momenat kad svađe gube smisao buđenja, inicijatora izlaska iz pat-pozicije. Znam kad se taj osećaj pretvara u klupko čemera što se kao rak širi organizmom. Samo ne umem da sprečim da bes eksplodira, uništavajući sve što mu se nađe na putu.

Ne umem ili neću, novo je pitanje koje se nameće. Jer bes je nepresušni izvor inspiracije za novinarske tekstove, umetničke radove, ali i beskompromisno promišljanje. Samo treba voditi računa da ne prevagne njegov malignitet nad mogućnošću stvaranja. Rešenje je, kao i uvek, u ravnoteži, ali se ona najteže postiže, jer podrazumeva kontrolu frustracionih energija. I malo više samopoštovanja.

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.