Dogodio se Goran
Piše: Teofil Pančić
Toliko je ono bilo takvo da sam, eto, čak i ja, golobradi vojnik JNA koji guli svoj rok veziste-telefonca u topčiderskoj kasarni, kroz rupu u kasarnskoj ogradi bežao dole, u grad, u Francusku 7, na protestne tribine protiv nasrtaja zlog jednopartijskog režima na intelektualne i političke slobode (a sve povodom hapšenja izvesnog novosadskog profesora, inače, ispostaviće se, potpuno mahnitog). Doduše, već tada se, a bila je to godina 1986, moglo osetiti u vazduhu da se nešto bitno nepopravljivo kvari, i neće proći mnogo, tek godinu-dve, i ta esencija borbe za čovekovu slobodu u jednom malom, drčnom spisateljskom udruženju biće nehajno bačena u slivnik, a zameniće je urlanje i halakanje plemenske naravi, a posve u skladu s onim što se tih mizernih dana halakalo na ulici, a na ulici je poput (brižno usmeravane) stihije tekla Miloševićeva “antibirokratska revolucija”, koju je mnogo poetskije okrstio Milovan Vitezović, pesnik i profesionalni prijatelj srpskog naroda i svih njegovih vlasti osim onih koliko-toliko normalnih: “dogodio se narod”, tako je to Vitezović okrstio.
Preko tri decenije kasnije, isti Vitezović Milovan je predsednik Udruženja književnika Srbije, koje stoluje kao kakva avetinja ili hologramski prikaz sebe samog i dalje na istoj adresi; i dalje se u onom salonu u prizemlju Francuske 7 okupljaju sede glave (volšebno lišene tobože im prirodno pripadajuće mudrosti) da trogatelno diskutuju i leleču o sudbini naciona srbskog uhvaćenog u globalističke ralje. Razlika je samo u tome što ta adresa odavno nikome ništa ne znači – osim možda u gastronomskom smislu – i u tome što to što se zove UKS odavno više ne predstavlja gotovo nikoga, a ponajmanje predstavlja pisce. Mnogo je godina, naime, otkad su pisci, oni koji nešto vrede i nešto znače, napustili sablasni UKS, odavno već oni koji stvaraju nešto vredno na srpskom jeziku nemaju veze s tom zlogukom, ljudskom krvlju i koječime još umrljanom skraćenicom, i odavno već, iako je “književnik” samo malo pompezniji naziv za pisca, pisci u Udruženju književnika predstavljaju izrazitu manjinu, pomalo već bizaran zaostatak nekih prohujalih vremena.
U takvom se, dakle, udruženju i u takvom se, elem, društvu obreo notorni Vesić Goran, u svojstvu “počasnog člana”, a što je, vidim, iazvalo izvesno ibrećenje neobaveštenih, kao da je u svemu tome tobože nešto skrnavo. Formalno, doduše, zaista bi tako bilo, kada bi UKS uistinu i dalje bilo ono čime se predstavlja i što njegovi inicijali znače, ali niti je UKS to kako se zove, niti je Vesić Goran ono što mu piše u vizitkarti, nego je jedan od jahača apokalipse namernih da zapepele ovu zemlju i naročito grad u kojem žive; nije on, ako ćemo pravo, ni najgori ni najopasniji od tih jahača apokalipse, ali da je najiritantniji, to svakako jeste. Što opet i nije malo postignuće u društvu u kojem se našao.
Sve u svemu, hoće se reći, nema tu skandala nikakvog, nego taj Vesić Goran i taj UKS, sve sa tim predsednikom, koji nam se višekratno kroz naše živote događa kao zla kob, sasvim prirodno pripadaju jedan drugom i baš su se zgodno našli i zgotivili i zaručili i venčali i ne treba im kvariti sreću kad su se baš tako lepo složili, obožili i umnožili. A što se retkih preostalih pisaca u UKS tiče, možda bi mogli da osnuju Sekciju pisaca pri Udruženju književnika Srbije, jer jedino još takvo šta nismo videli; istina, bilo bi prekasno i zaludno, ali bi bar bilo zabavno.
Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.
