Cijena energetskog razvoda

U dosjeu tjednika Vreme “Gasne i naftne igre nad Evropom” autor Bogdan Petrović navodi da “Srbija iz domaćih nalazišta dobija oko 500 miliona kubika gasa (ta nalazišta su u vlasništvu NIS-a, odnosno indirektno Gasproma) i mora da obezbedi uvoz od bar dve milijarde kubika. Po ceni od 270 dolara, Srbija je prošle godine potrošila gasa u vrednosti od 650-700 miliona dolara. Da je taj gas kupovala po trenutnoj berzanskoj ceni, to bi koštalo između 2,5 i 3 milijarde. Uz povoljan dugoročan aranžman Srbija bi gas plaćala oko 1,3-1,5 milijardi godišnje, odnosno bar milijardu dolara manje nego da gas kupuje na tržištu (sve i da imamo kako da ga dopremimo). Poređenja radi, bespovratna pomoć EU Srbiji u sedmogodišnjem periodu je iznosila 183 miliona evra godišnje (samo deo toga je ostajao u zemlji, kada se odbiju strani konsultanti koji su plaćani itd.). Lako se može zaključiti koliko bi Srbiju koštao prekid svih veza sa Rusijom, odnosno uvođenje sankcija, što zanemaruju mnogi ‘stručnjaci’ koji se zalažu za bespogovorno prihvatanje svih briselskih zahteva”.

Bogdan Petrović dodaje da bi “za Srbiju kupovina gasa po tržišnim cenama predstavljala pravu katastrofu. Tri milijarde dolara godišnje je astronomska suma i ti troškovi se moraju preliti na račun krajnjih potrošača. U tom scenariju nas čeka ogromno poskupljenje grejanja iz toplana i velikog broja industrijskih proizvoda, uz nagli rast inflacije i žestoko osiromašenje stanovništva. Ni uz povoljan dugoročni aranžman neće biti moguće izbeći poskupljenje gasa za potrošače, ali bi taj udar ipak bio dva puta manji. (…) Ako bi zaključila nov dugoročni ugovor sa Gaspromom, Srbija bi imala obezbeđeno snabdevanje pod povoljnim uslovima. To bi u svakom slučaju bilo mnogo jeftinije nego kupovina gasa na tržištu u ovom trenutku, a posebno tečnog gasa (čak i da možemo da ga transportujemo)”.

U Srbiji je, dakle, manje-više jasna računica koliko bi je koštalo uvrštavanje na ruski popis “neprijateljskih država” ako bi udovoljila sve grubljim europskim i američkim zahtjevima da se kao zemlja kandidatkinja za članstvo uskladi s europskom politikom sankcija Rusiji zbog njezine agresije na Ukrajinu. Iako se i zemlje članice EU-a tjednima ne mogu dogovoriti oko šestog paketa sankcija kojim bi se trebao uvesti embargo na uvoz ruske nafte, a potom i plina, jer europski ovisnici o ruskoj nafti i plinu ne pristaju da ih se tako lako i brzo odreknu, za tu srpsku računicu sve je manje sluha među članicama Unije. Uz tek pokoji izuzetak, članice Europske unije pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji dovele su na rub otvorene ucjene.

Potpredsjednica beogradskog Centra za spoljnu politiku Suzana Grubješić u izjavi za “Blic” podsjeća da je “za ova tri meseca, koliko traje ruska agresija na Ukrajinu, EU donela pet paketa sankcija (u pripremi je šesti), a Srbija se do sada nije pridružila nijednom”, ali ipak tvrdi da je europski pritisak na Srbiju pogrešan jer “najpogrešniji od svih principa je onaj ‘ili – ili’, a baš se na njemu najviše insistira, umesto da se dopusti Srbiji da napravi svoj izbor”. Grubješić usto dodaje da “ni sve članice EU-a ne mogu da se u kratkom roku odreknu ruske nafte i gasa, a dobiće ogromna sredstva za energetsku tranziciju do 2027, oko 195 milijardi evra. Nisam još uvek čula da se neki paket priprema za Zapadni Balkan ili da se Srbiji nudi pomoć, iako se od nje očekuje da podnese žrtve u ovom energetskom razvodu Evrope i Rusije”.

Osim različitog stupnja ovisnosti o ruskoj nafti i plinu, među članicama Europske unije pomutnju stvara i inzistiranje Njemačke da bi embargo na rusku naftu i plin sve morale uvesti istovremeno. Za Njemačku su izgleda neprihvatljivi zahtjevi pojedinih članica (Mađarske, Češke, Slovačke, Bugarske…) da dobiju nekoliko godina odgode do uvođenja embarga. Države članice kojima bi se odobrio odgođeni rok za uvođenje embarga, osim što bi bile privilegirane u odnosu na ostale članice, makar privremeno bi postale područja preko kojega bi jeftinija ruska nafta i plin prodirali i u ostatak EU-a, što bi potkopavalo embargo već od početka njegova uvođenja. Rusija već sada, tražeći nove kupce koji bi zamijenili europske, nudi svoje energente po cijeni 20 do 30 posto nižoj od one koja trenutno vlada na globalnom tržištu, pa je jasno da bi i članice Unije koje bi dobile poštedu od uvođenja embarga postale zone jeftinijih energenata i potencijalni kanali za zaobilaženje embarga.

I Srbija bi bila u toj poziciji ako bi uspjela izbjeći sukob s Rusijom, koji se čini neizbježnim u slučaju da popusti pod pritiscima i prikloni se europskoj politici sankcija. Njemačka koja će kao najveći europski ovisnik o ruskim energentima pretrpjeti najveću štetu od embarga ne želi si dopustiti da se sve slomi preko njezinih leđa, a da se druge članice, ali i kandidatkinje za članstvo, koje su u sličnoj poziciji, izvuku tek s pokojom ogrebotinom i pritom eventualno posluže kao poligoni za probijanje embarga. Njemačka je u taj koš zemalja koje mogu poslužiti kao zadnja vrata za probijanje embarga strpala i Srbiju i počela je žešće nego većina drugih članica pritiskati da se uskladi s politikom EU-a, iako je godinama udaljena od punopravnog članstva i prednosti koje ono sa sobom nosi.

Njemački emisari, a pogotovo mediji, sve otvorenije Srbiji prijete da bi mogla ostati i bez njemačkih investicija, pa čak i onih koje su se već ugnijezdile u njezinu privredu. O njima se već priča kao da su donirane Srbiji, odnosno kao da jedino Srbija od njih ima koristi, a ne i njemačke kompanije koje su u srpsku privredu investirale zbog profita koji ostvaruju, između ostalog i zbog jeftinijih ruskih energenata koje im je Srbija priskrbila povoljnijim energetskim ugovorima s Rusijom. Zbog svih tih pritisaka, među koje se ovih dana uvrstila i inicijativa za prijem Kosova u članstvo Vijeća Europe, pa i masovne dojave o navodno podmetnutim bombama diljem Beograda i Srbije, među građanima Srbije na najniže je grane pala podrška pristupanju u članstvo EU-a (po istraživanju Ipsosa, za članstvo u EU-u tek je 35 posto građana Srbije, protivi mu se 44 posto, a 21 posto ih je neodlučno).

Bivši britanski diplomat i voditelj projekta “Studije dezintegracije” Centra za geopolitiku Sveučilišta Cambridge, Timothy Less, smatra da su za bujanje euroskepticizma u Srbiji krive “akcije Europske unije”. U izjavi za Blic, Less je naime rekao da “akcije EU-a već izazivaju nezadovoljstvo naroda prema EU-u. Većina građana Srbije bi radije ostala neutralna u sukobu koji uključuje njihova dva glavna strateška partnera. Nervozni su zbog moguće odmazde Rusije, bilo u vidu prekida snabdevanja gasom ili promenom njene pozicije prema Kosovu, s obzirom na novi interes Rusije za prekrajanje granica. Oni, takođe, ne cene moćne članice EU-a, poput Nemačke, koje koriste pitanje međunarodnog članstva Kosova kako bi izvršile pritisak na Srbiju da sankcioniše Rusiju”.

Lessovoj ocjeni Blic dodaje da je “tako pred srpsku Vladu i građane stavljen izbor između dve stvari, od kojih se ne zna koja je gora. Šta god odlučili, praktično, raspisaćemo sankcije sami svojim novčanicima. Ili ćemo se ko zna kako grejati na zimu, po ko zna kojim cenama, ili ćemo se suočiti sa ekonomskim krahom. Otuda i ne čudi rastuća skepsa prema konceptu EU integracija, posebno ovakvom kakav je danas: nepostojeći, nepartnerski, praktično uslovljavački, da ne upotrebimo neku težu reč”. Blic navodi i da “profesor Timoti Les pretpostavlja da će ta ozlojeđenost dostići kriznu tačku ako predsednik Srbije Aleksandar Vučić odluči da je pritisak prevelik da bi mogao da se izdrži, i popusti zahtevima EU-a”. No na kraju citira i Lessovu sljedeću izjavu: “Ipak, ishod ove drame nije siguran. Druge države, uključujući Francusku i bliske susede Srbije, veruju da EU ne može da priušti da otuđi Srbiju, posebno u kontekstu rata u Ukrajini, i te države biće oprezne kako ne bi isprovocirale bilo kakve radikalne korake na severu Kosova. To postavlja ograničenje za jastrebove članice EU-a.”