Biljana Srbljanović: Policijski čas

10. April 2020.
Kada ovaj tekst budete čitali, brojaćemo sate do početka najdužeg policijskog časa do sada, koji, i da smo ozbiljnije i zrelije društvo kao što nismo, ne bi bilo lako podneti. Iako zatičem sebe i ove pete nedelje naše epidemije kako sam svim srcem za stoge mere, ipak ću pokušati da ponudim argumente protiv prisilnog zaključavanja u kuće.
biljana
Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Najpre treba reći da je karantin jedina pouzdana mera borbe protiv Covida. Izolacija svih, i bolesnih i zdravih, jer virus čak u do 50 posto slučajeva pacijenti preguraju “na nogama”, potpuno asimptomatski, ni ne znaju da ga nose. U tome je i najveća opasnost ove bolesti, možeš je imati i prenositi veoma lako, možeš bukvalno biti hodajuća bomba, a da to ni ne znaš i da tebi nikad ništa ni ne bude. Zbog toga se, u svetu koji je za poslednja 3 meseca probao sve raspoložive metode organizovanja života tokom ove katastrofe, izolacija SVIH pokazuje kao, za sada, jedini delotvorni pristup.

Testiranje samo po sebi, ne znači ništa. Ako čovek koji nije izolovan i koji se normalno kreće, ovog jutra dobije negativan rezultat na Coronu, bukvalno sledećeg minuta može da se zarazi, na bilo kom javnom mestu, na kom apsolutno nije morao da bude. Testiranje bi bilo rešenje samo ako bismo ga baš svi baš svake večeri radili, dobijali rezultate odmah i ponašali odgovorno u skladu sa tim. Sve ostalo je samo trošenje resursa, i neko detinjasto umirivanje panike, kao kad hipohondra pomaziš po glavi i kažeš mu – evo, radili smo ti sken čitavog tela, nemaš nikakav rak, pa on bude miran do popodne, kada u svojoj uplašenoj glavi izmisli i razvije neku potpuno drugu bolest od koje sigurno umire.

Najveći broj zemalja je zato odabrao ovaj put: strogo ograničenje kretanja, oštre kazne za prekršioce, zatvor za recidiviste. I to je represivni metod koji nažalost jedini pali, jer, ljudska priroda je takva da u ovim situacijama izvlači ono najgore i najgluplje iz nas. Ljudi se osećaju kao plemeniti pobunjenici dok rade najsebičniju moguću stvar – izlaze napolje i insistiraju da, nepoštovanjem epidemioloških mere, zapravo izražavaju protest protiv vlasti, kao da je veće širenje virusa nešto što će da konačno doaka Vučiću.

Iako je mnogo onih koji zapravo izlazeći na kej da bleje na klupici u društvu, jer je zdravo, zapravo ni ne misle ništa, posebno ne politički, nego imaju neki ničim izazvani optimizam zvani “neće mene”, mnogo je onih koji ideološki racionalizuju svoje postupke. Pa se onda pozivamo na slobodu i ljudska prava, na ono na šta zapravo, u običnim okolnostima, većina naših gradjana ne daje pišljivog boba. Ali i u ovoj, kao i u svakoj drugoj situaciji, ljudska prava svih ljudi brane se životom samo jednog. Ljudsko pravo da me budala ne ubije, jer nosi virus, a ne zna, jače je od njegovog sebičnog prava da “samo prošeta” ili od demagoških opravdanja da nam ne treba represija, sami ćemo voditi računa o sebi.

Zamlje koje su u početku birale taj “laissez faire” pristup pandemiji, što se ispoljilo kao katastrofalno, nisu to radile iz moralnih i filozofskih razloga. Naprotiv, u pitanju je bio samo novac, te pozno kapitalističke demokratije su jednostavno sračunale cenu jednog života pa pomnožile sa milion i došle do zaključka da je i dalje jeftinije da toliko ljudi eventualno pomre, od ekonomskog kolapsa i pada berze. Začudjujuće je da ozbiljni ljudi hvale taj surovi biznis model trijaže na slabe i jake, pa životi slabih će se žrtvovati da bi jaki imali još jaču ekonomiju, i time se svrstali na stranu nehumanosti, verujući da je pevaju slobodi.

Sredstvo borbe protiv policijskog časa i dalje držimo samo mi. Da ga ne bismo imali,  moramo da se dogovorimo svi oko sledećeg: nepotrebni izlazak iz kuće nije protest i borba za prava čoveka, naprotiv, on je sebičan i glup. Imali ili nemali poverenje u vlast, podržavali ili borili se protiv nje, šetnja nije akt dostojan svesne i odgovorne osobe, a posebno ne čin protesta protiv Vučića. Ako se obavežemo da ćemo izlaziti samo do posla (ko mora), samo po jedan iz domaćinstva u prodavnicu (ne svakog dana), samo da izvedemo pse, koliko god puta da im je potrebno, disciplinovano samo po jedan, samo oko kuće i bez ikakvog kontakta sa drugima, ako se dogovorimo da ćemo izaći samo zbog nege starijih i ići do lekara samo kada zaista, zaista mora, niko ne bi morao da nam propisuje povečerje. To je bukvalno sve, u tome je cela mudrost.
Ali mi to nećemo da se dogovorimo i uporno odbijamo da prihvatimo. Zato smo, dok ovo čitate, svi ipak zaključani u kuće.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Click