Nož i žica u ulici Srđana Aleksića

25. January 2021.
Pitanje o tome šta je dobro a šta zlo postalo je pitanje kojim se bavi i koje rešava tržišna inspekcija.
srdjan_aleksic_crtani
Foto: antifasisticki-vjesnik.org

Piše: Veran Matić

Pre 28 godina Srđan Aleksić se istih ovakvih januarskih dana borio za život. Nekoliko dana ranije je pretučen u Trebinju samo zato što je pritekao u pomoć sugrađaninu, muslimanu Alenu Glavoviću, koga su maltretirala i tukla četvorica pripadnika vojske Republike Srpske. Od povreda nanetih kundacima pušaka, Srđan Aleksić je preminuo šest dana kasnije.

Ime Srđana Aleksića nose ulice u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu, Tuzli, Sarajevu i Trebinju. Njegova ulica na Novom Beogradu blizu je lokacije na kojoj se nalazi prodavnica koja je do pre neki dan prodavala majice sa nazivom “Nož, žica…”.

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija je brzo reagovalo i podnelo krivičnu prijavu, a tržišna inspekcija je zabranila promet i oglašavanje svih proizvoda sa pomenutim natpisom zbog kršenja zakona o oglašavanju, krivičnog zakonika i podsticanja nacionalne, verske i rasne mržnje.

Možda najviše od svega govori nemušto izvinjenje objavljeno na sajtu pomenute prodavnice.

Četvrt veka nakon genocida u Srebrenici očito je da postoje oni koji misle da je u redu da se zarađuje na odevnim predmetima sa ovakvim sloganom. Svaka roba nađe kupca, pogotovo među onima koji osporavaju i negiraju ovaj zločin ili čak ni ne znaju niti hoće da znaju šta se tamo dogodilo.

Ingerencije nad zabranom trgovine ovakvim proizvodima ima ministarstvo na čijem čelu je doskora bio Rasim Ljajić, koji je bio i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Ispostavilo se da je u ovom slučaju tržišna inspekcija postala barijera za profitiranje na ratnim zločinima. Kada to nisu bili roditelji i škola i društvo koje nije potisnulo preovlađujući narativ negiranja onoga što se dogodilo u Srebrenici.

U našoj zemlji, a i u celom regionu, veličaju se pravosnažno osuđeni ratni zločinci, ulicama šetaju nedodirljivi počinitelji ratnih zločina protiv kojih se ne vode ni istražni postupci. Žrtve nisu doživele nikakav oblik satistfakcije, i dalje se viktimiziraju na različite načine.

Na drugoj strani „pravednici“, oni koji su spašavali pripadnike druge nacije, vere, manjine u ratovima, često žrtvujući svoje živote i živote svojih najbližih, potpuno su marginalizovani, a često se njihova plemenitost tretira kao izdaja. Na takvim vrednostima gradimo naša društva.

Život režira da se ovakva majica prodavala u ulici koja nosi ime jednog od najvećih pobornika nenasilja – Mahatme Gandija. Zamišljam kako je neko nosi ulicom Srđana Aleksića i mislim se šta bi mu rekao Srđan, koji je imao 27 godina kada se sam i goloruk, u ime ljudskih i božjih principa suprostavio onima koji su ono što su počeli u Trebinju, tri godine kasnije završili u Srebrenici.

Foto: Srđan family/JV

Državni organi Srbije, ali i vodećih institucija, Univerziteta, Srpske akademije nauka i umetnosti … moraju uspostaviti konsenzus oko vrednosti koje kao društvo moramo poštovati, stvarati mehanizme koji će postaviti sistem uvek na stranu žrtve, koji će sudski goniti zločince, koji će odavati priznanja onima koji su se suprostavljali zločinima, štitili slabije…

Demontirati kulturni model devedesetih i stvarati novi kulturni model u kojem će se sudski sankcionisati zločini, u kojem će se učiti o dobroti i solidarnosti, plemenitosti. Tada će zaista distribucija majica postati komunalno pitanje, za neke inspekcije koje će efikasno raditi.

Ovako ispada da se protiv zla bore, jedino u nekim ekstrmenim slučajevima – tržišni inspektori.

Share