Ko će sve biti meta snajperiste osuđenog za ubistvo Zorana Đinđića?

Piše: Veran Matić

Tako otkriva ko su bili „demokratski“ odabrani svedoci lažovi i kriminalci koji su „šurovali“ s ljudima iz vlasti i policije. Navodno u uvodu knjige, Jovanović kaže: „Osećaj duga prema mojoj porodici, prema mrtvim i živim saborcima obavezao me je da se maksimalno posvetim istini. Vodio sam se potrebom da ostavim pisani trag, pre svega prema njihovim potomcima koji godinama preživljavaju pogrom i torturu od strane DOS-okrata i njihovih kasnijih reciklata i stranih mentora“. 

Zanimljivo je da se u ovoj najavi ne fokusira niko od tih političara, već se pominje jedino produkcija B92, Insajder i moje ime u kontekstu Soroš – Matić produkcije: „Plasirajući godinama razne ogavne serijale, tipa „Insajder“, „Dosije“, „Jedinica“ i slično iz Soroš – Matić produkcije, pokušavaju da operu spregu DOSovih „korisnih idiota“ sa vođama „surčinsko-zemunskog“ kriminalnog klana. Međutim, sve te njihove laži sam razotkrio i potkrepio dokazima koji su godinama držani po fiokama i arhivima državnih instutucija…“

Moram da napomenem da je objavljivanje ove knjige najavljivano i pre dve godine, takođe sa određenim spinovanim tvrdnjama u funkciji očigledno dnevne politike. Šta je danas meta? Ko je danas meta ovog snajperiste o čijoj se veštini likvidacija priča po tabloidima sa velikim uvažavanjem i poštovanjem?

Sudeći po ovoj najavi, pomenuti smo samo mi koji smo radili na emisijama, zbog kojih smo urednica Insajdera Brankica Stanković i ja bili šest-sedam godina pod policijskom zaštitom. Ali sa kojom idejom, sa kojim ciljem, sa kojom porukom pripadnicima JSO? Da li je to poruka koja asocira na moguću osvetu prema svima na koje upire snajperom autor ove knjige? 

U dnevnu upotrebu ušao je termin „targetiranje novinara“ i to je jedan od najčešće pominjanih problema novinara i medija u proteklih nekoliko godina. Targetiranje je direktna, a najčešće indirektna pretnja koja dolazi od moćnika –  bilo političkih ili ekonomskih ili iz tzv. Duboke države. To su one pretnje koje javnost ne prepoznaje kao zabrinjavajuće, ali novinari i mediji jako dobro razumeju te poruke: vi ste meta, a simboli su potpuno jasni – to je onaj krstić na snajperu ili nišan, i sama meta u koju je upereno oružje. Veoma je teško procesuirati ovakve pretnje. Krivični zakonik ih ne prepoznaje, eventualno kao klevetu, i zbog toga mi je žao što nismo prošle godine usvojili izmene KZ koje bi omogućile da se ovakvi slučajevi sankcionišu. 

Zbog čega Informer sada glorifikuje atentatora na premijera? Kome je to potrebno u vreme kada se gotovo svakih nekoliko nedelja pojavljuju informacije o planiranim političkim atentatima, prvenstveno na predsednika i njegovu porodicu? Kome je stalo da sada da podršku platformama osuđenog atentatora? Zašto ovo ne bismo mogli da čitamo i kao novu pretnju predsedniku Vučiću, i drugim nadležnim predstavnicima vlasti, koji moraju da donesu veoma važne odluke, ne samo kada je reč o Srbiji, možda i mnogo više kada jer reč o Rusiji?

Ako se se setimo konkretnog povoda zbog kojeg je JSO „štrajkovao“ blokadom dela autoputa, a to je hapšenje braće Banović i dezinformacije o slanju u Hag pripadnika JSO, možemo tumačiti ovu najavu i kao prikrivenu pretnju predsedniku vezanu za teške odluke koje traba doneti o statusu Kosova. 

Zbog svega ovoga je veoma važno reagovanje ne samo na ovu najavu, na retoriku, već i na pretnje – poruke koje se šalju iz najčuvanijeg dela zatvora, rezervisanog za najozbiljnije ubice i zločince. 

…

Ali da se vratimo na pomenuto u ovoj najavi. 

Mislim da je pretnja prema Insajderu i meni vezana i za suđenja za zločine prema novinarima, na prvom mestu pred zasedanje Apelacionog veća koje treba da donese konačnu odluku u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, za koje su do sada izrečene dve prvostepene presude od ukupno 100 godina zatvora. 

Zbog ponovljenog suđenja za paljenje kuće Milanu Jovanoviću, zbog čega je napadnut u tabloidima i tužilac Milovanović. 

Zbog odbrane OK radija od osuđivanog Kantara. 

Zbog snažne institucionalne podrške medijima i novinarima od strane Stalne radne grupe za bezbednost novinara koja je tokom ove godine uradila veliki posao u direktnom angažmanu zaštite novinara i medija.

Mislim da je sve usmereno na aktuelne događaje, a da se priča o DOSovcima navodi samo kao neki trlababalan lajtmotiv koji smo čuli nebrojeno puta. 

…

Ponosan sam na sve istraživačke programe Insajdera i B92, na sve koprodukcije koje smo napravili sa Vremenom i drugim produkcijama koje su razotkrivale zločine i na programe suočavanja sa prošlošću, kroz dokumentarce koji na žalost nisu promenili društvo ali su ostali kao vredni dokumenti naše novije istorije. Ovi pokušaji kompromitovanja faktografije i ljudi koji su profesionalno radili najkompleksniji novinarski posao – istraživačko novinarstvo, klasični su revizionistički spinovi. Koji na žalost stvaraju ponovo atmosferu straha. 

… 

U konkretnom slučaju koji je neposredan povod za ovaj tekst, jasno mi je da očito ne postoji nikakva prepreka za publikovanje ovakvih sadržaja, stavova, poruka i pretnji bez obzira na to što je neko na izdržavanju zatvorske kazne. 

Jasno mi je da najčuvaniji deo zatvora Zabela očigledno nema nikakva ograničenja za najteže osuđenike u koje se ubrajaju i oni koji su ubili premijera. 

Jasno mi je da mediji, i oni koji se nazivaju novinarima i koji koriste svaku priliku da medijski likvidiraju, ili pripreme za fizičku likvidaciju, i dalje opstaju a da pritom niko ne propituje koliku štetu nanose ne samo onima koje prozivaju i kojima crtaju mete. Jasno je da oni neposredno targetiraju i vodeće ljude zemlje u kojoj živimo, ugrožavajući ne samo njih već i nacionalnu bezbednost. 

Očekujem da nas država u kojoj živimo i Brankica Stanković i ja zaštiti, kao i da zaštiti javni prostor od direktnih i indirektnih pretnji osuđenih ubica. Svi mi moramo da budemo zaštićeni i od tzv. medija koji promovišu stavove i razmišljanja osuđenih zločinaca na maksimalne kazne, kojima se daje mogućnost da relativizuju kazne za zločine i ubistva, pretvarajući ih u nove pretnje, koje mogu dovesti do novih tragedija. Kao što je bilo ubistvo premijera Zorana Đinđića, koje je izmestilo put Srbije ka Evropi u čekaonicu-lavirint iz koje ne možemo da pronađemo izlaz.