Brat(u)

Piše: Veran Matić

Pre pet-šest godina, dok sam u Narodnom pozorištu u Prištini čitao tekst o knjizi Bekima Fehmiua „Blistavo i strašno“, čiji je prevod na albanski Bratu podržao, video sam suze u njegovim očima. Kada je po sedmi-osmi put postavljana tabla kod Velike Hoče, na mestu gde su kidnapovani i nikada pronađeni Đuro Slavuj i Ranko Perenić, kao prvi diplomata na tom mestu, održao je emotivan govor koji nismo mogli na istu temu da čujemo ni od jednog našeg političara.

Kada je saznao, prvenstveno iz velikog istraživačkog projekta Jelene Petković, UNSa i Medija centra iz Čaglavice, o razmerama nerešenih slučajeva ubijenih i kidnapovanih novinara i Srba i Albanaca na Kosovu, snažno je podržao inicijativu da se uključe institucije intenzivnije u istrage i da se ovo pitanje postavi kao veoma važno u procesu uspostavljanja pravne države, obaveza međunarodnih institucija i da bude neprestano na agendi aktivnosti novinara na Kosovu, ali i međunarodnih organizacija. Pomogao je sve aktivnosti, od prvih konferencija na ovu temu sa porodicama ubijenih i nestalih, prepunih emocija i nade da će se učiniti mnogo više na otkrivanju sudbina nestalih i ubijenih, i da će dočekati pravdu, pa do kompletiranja istraživanja u knjizi na srpskom i albanskom jeziku.

Za diplomate važi stereotip o prikrivanju emocija, naglašenoj neutralnosti, birokratizmu itd… Međutim, ima među njima onih, a Jan Bratu je na vrhu tog spiska, koji zaista brinu. Kada god smo razgovarali na bilo koju temu o odnosima sa Albanijom, radovao se projektima zbližavanja Beograda sa Tiranom, kada je bilo reči o srpsko-albanskim pregovorima, nastojao je da razume svaki aspekt teškog istorijskog nasleđa, ali novijih datuma.

I delovao je kao neko ko želi da podeli taj teret, da bar malo poturi svoje rame ispod i pomogne ovdašnjim narodima da pronađu snagu za bolju budućnost.

I sam kao dobar predstavnik svoje zemlje, Norveške, koja izgleda hladno, ali koja je nesebično pomagala sve u regionu, naročito onda kada je bilo najteže. Donacije Norveške nisu bile samo vladama, već su u mnogome bile i veoma velika podrška medijima i nevladinom sektoru. Kada smo kao Fond B92 bili pozvani da pomognemo rekonstrukciju konaka manastira Dečani, shvatio sam da je daleko najveća donacija za obnovu upravo došla od Norveške.

Podržao je prevod i objavljivanje trotomne knjige Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“, delio te knjige studentima, novinarima, srećan zbog toga što je oko jednog obimnog poduhvata stvoren jedinstven konsenzus Srba i Albanaca u oceni da je to pravo blago o odnosima dva naroda od kada su se prvi put sreli na ovim prostorima. Srbi u Gračanici imaju moderni Dom kulture upravo zahvaljujući njemu, a zagovarao je najvažnije projekte iz oblasti bezbednosti, pre svega na lokalnom nivou, gde se sve i dešava. Veoma razume Balkan, obožava domaću kuhinju i jedan je od ambasadora koji bez ikakvih problema kupi domaći sir i povrće od običnih ljudi. Obožava bosanske tufahije i jedini je ambasador koga možete sresti na nečijoj slavi, svadbi… Gospodin Jan veoma je aktivan na društvenim mrežama i „lajkuje“ apsolutno sve afirmativne stavove i slike, a zna i da ohrabri ljude za neki obavljeni zadatak. Oženjen je Kuvajćankom i ima dvoje dece: sina i ćerku. Veliki je kolekcionar knjiga i strastveni čitalac balkanske literature. Ako se upoznate sa Janom Bratuom, vrlo lako ćete dobiti neki najnoviji naslov na srpskom ili nekom drugom jeziku sa Balkana. Od svih zadataka koje ima, najvažniji su mu mladi ljudi.

Imenovanje Jana Bratua za novog ambasadora OEBS-a u Srbiji je odlična vest po više osnova.

Teško da u ovom trenutku postoji bolji poznavalac regiona od norveškog diplomate koji se od kraja devedesetih konstantno bavi zapadnim Balkanom. Od 2006. do 2011. godine, Bratu je bio norveški ambasador u Bosni i Hercegovini, zatim ambasador na Kosovu i u Albaniji, da bi 2016. godine postao ambasador OEBS-a na Kosovu.

Iz sopstvenog iskustva znam da se ambasador Jan Bratu nikada nije libio da javno iskaže stav institucije koju zastupa, poput podrške formiranju Komisije za nestale i ubijene srpske i albanske novinare na Kosovu.

Za razliku od većine drugih diplomata, uvek je bio vrlo dostupan novinarima. Dobitnik je Belog Božura koji dodeljuje od UNS za najbolji odnos prema medijima i novinarima na Kosovu za 2019 godinu.

Kao ambasador Norveške pomagao je, pored albanskih, i srpske medije. Norveška ambasada je u njegovo vreme finansirala oko 150 emisija „Slobodno srpski“, zatim opremanje RTV Puls i mnoge druge medije. Imao je isti odnos prema Udruženju novinara Kosova, koje okuplja albanske novinare, i prema Udruženju novinara Srbije na Kosovu, koje okuplja srpske novinare. Za razliku od mnogih institucija koji su UNS diskriminisali, on je uvek vodio računa i o UNS-u, bilo kad je u pitanju pomoć Udruženjima, ili bilo koja vrsta zaštite od strane OEBS-a na Kosovu.

Verujem da će njegovo znanje i iskustvo pomoći da se premoste nezadovoljstvo i frustracija zvaničnog Beograda, UNS-a i Komisije za istraživanje ubistva novinara zbog činjenice da Sud za zločine OVK za sada ignoriše ubistva novinara na Kosovu.

Ambasadora Bratua u Beogadu čeka i izazovan posao u vezi sa primenom Akcionog plana Medijske strategije, u čijoj je izradi OEBS misija u Srbiji imala jednu od ključnih uloga. Ambiciozno zacrtani ciljevi blisko su uvezani sa bezbednošću novinara i medijskih radnika koji su visoko na listi prioriteta OEBS-a i kojima će se baviti i novoformirana Vladina Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara.

Nadam se da će sinergija upravo izabrane, pete po redu, Predstavnice za slobodu medija OEBS-a Tereze Ribeiro i Jana Bratua doprineti da stvari krenu nabolje i da se zaustave silazni trendovi u sferi slobode izražavanja i medijskih sloboda u Srbiji.

Znam da nisu uobičajeni ovakvi tekstovi. Ne znam ni da li su pametni i korisni, i za onoga o kome sam pisao. Ali mislim da o nekim izuzetnim ljudima, to treba i podeliti sa  drugima.