Isidora Cerić – Politika (ne)strpljenja

Autorka: Isidora Cerić, diplomirana filološkinja i studentkinja komunikologije, koja aktivno učestvuje u studentskim protestima Izvor: Peščanik

U Srbiji je već gotovo pola godine na snazi jedna uporna forma otpora, studentski protesti, koji su za razliku od prethodnih, lišeni lidera i iluzije o nagloj promeni režima. U ovom upornom trajanju, koje odbija i ubrzanje i rezolutnost, kao da se kristališe nova politika: politika strpljenja. Ne kao pasivne vrline, nego kao aktivnog i taktičkog odbijanja da se igra po pravilima koje postavlja vlast.

Upravo to odbijanje da se odgovori očekivanim intenzitetom ili da se prizove radikalni gest kao znak političke ozbiljnosti izaziva nerazumevanje među starijim generacijama, koje su političku efikasnost vezivale za spektakularnost. Taj 5. oktobar 2000. godine ostao je u kolektivnoj svesti kao model brzog, odlučnog, masovnog i jasno usmerenog otpora. Ali ako se oslonimo na teoriju Mišela Fukoa, da moć nije koncentrisana u jednom telu, instituciji, ili figuri vlasti, već da cirkuliše, transformiše se, funkcioniše kroz norme i diskurse, onda i otpor mora da promeni formu. Ne da napadne centar, već da destabilizuje celinu. Ne da pokuša da stigne do vrha, već da pukne po rubovima. Upravo te pukotine su studenti. Njihova logika funkcioniše u terminima prisustva, trajanja i upornosti. Oni ne prizivaju kraj režima, već početak razmišljanja. U tome su zapravo bliži filozofiji nego ideologiji.

U društvu koje ubrzava čak i sopstvene oblike otpora, ovi protesti deluju kao „jeretička“ intervencija. Umesto pretnje oni nude istrajnost, a umesto vođe zajedništvo. To što se nekima čini da se „ništa ne dešava“ možda je i najveći dokaz da se nešto fundamentalno menja. Studenti ne pokušavaju da osvoje prostor politike, oni ga redefinišu. Ili, da parafraziramo Žaka Ransijera, oni ne traže pravo da govore u ime „naroda“, već čine da se čuje ono što je sistem ranije držao nečujnim – tišinu upornosti.

Ransijerova distinkcija između politike i policije ovde je posebno važna. Policija je red, raspodela mesta, govor onih koji su ovlašćeni da govore, dok politika, ne podrazumeva naprosto raspodelu moći, već prekid u njenom poretku: nepredviđeno, nemerljivo pojavljivanje onih koji nisu računati u logici raspodele. Studenti danas ne pristaju na zadate pozicije, ni kao ekstremisti, ni kao oportunisti, ni kao dekorativni buntovnici. Oni su višak koji se ne da uklopiti. U njihovom dugom trajanju otvara se ono što Ransijer naziva scenom pojavljivanja, gde oni koji su bili nevidljivi ne traže mesto, već menjaju ceo plan prostora.

U toj neuklopljenosti nalazi se i ono što Mišel Fuko vidi kao unutrašnju logiku otpora. Otpor se prema Fukou ne nalazi izvan moći, on ne dolazi spolja, već iz napona koji nastaje unutar diskursa. U istom jeziku kojim vlast poziva na strpljenje, studenti ispisuju svoj otpor. Dok vlast traži strpljenje naroda da istrpi ekonomsku krizu, inflaciju, nasilje, moralni bankrot institucija, studenti strpljenje pretvaraju u metodu, u političku formu, u čin.

Ali Fuko nam u kasnijim radovima, naročito u predavanjima o antičkoj etici nudi još jedan važan okvir. On govori o brizi o sebi (care of the self) ne kao individualnoj terapiji, već kao političkoj praksi subjektivacije. Studenti koji odbijaju hijerarhije, koji se organizuju horizontalno, koji neguju međusobnu odgovornost, čine upravo to, ne grade opozicioni centar moći, već brinu jedni o drugima, gradeći zajednicu koja sama postaje kritika društva u kojem se politika svodi na upravljanje i dominaciju. Etika otpora ovde postaje forma života.

U tom smislu, borba nije za sutra, već za sada. Za to da sadašnjost ne postane neupitna. Da se ono „ovako mora“, koje režim ponavlja, ne zacementira u kolektivnu imaginaciju. Studentski protest ne interveniše tako što nudi alternativu, već tako što ne pristaje. Njihovo odbijanje da se uklope, njihovo strpljenje koje se ne može instrumentalizovati, njihovo dugotrajno prisustvo, sve to funkcioniše kao raskid u kontinuitetu autoriteta.

Naravno, u društvu u kojem se svaka politička snaga meri brojkama, dometom, intenzitetom i trenutnim rezultatom, ovakav otpor deluje neproduktivno. Ali možda je to njegova prava vrednost, da odbije da igra igru produktivnosti. Jer ako je sve podređeno efikasnosti i protesti postaju samo još jedan oblik menadžmenta krize.

Zato izreka „Strpljen – spasen“, često trivijalizovana, ovde dobija subverzivno značenje. Spasavanje ne dolazi iz pasivnosti, već iz taktičkog zadržavanja. Iz nepokolebljivosti koja ne traži priznanje, već mogućnost. I možda je upravo u toj neizvesnosti, u tom nedefinisanom prostoru upornog prisustva, jedina šansa za spas. Ne samo od vlasti, već od onih diskursa koji su nam vekovima govorili da se politika događa samo kada se nešto spektakularno promeni.

Ovi protesti podsećaju da promena ne mora da bude prasak.

Ovi protesti podsećaju da promena znači ostati i trajati.

Jer ponekad je najradikalniji čin ne odustati.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.