„Pobeda“ Andreja Gnjota

Autor: advokat Vladimir Hrle, branilac Andreja Gnjota, Izvor: Bezbedninovinari

Slučaj Andreja Gnjota ne prestaje da izaziva interesovanje kako domaće, tako i strane javnosti. On predstavlja primer fenomena tzv. transnacionalne represije, mehanizma koji autokratski režimi koriste da se obračunaju sa neistomišljenicima (npr. aktivistima za ljudskih prava, novinarima, disidentima, opozicionim aktivistima, akademicima), a koji se ne nalaze na teritoriji zemlje koja sprovodi represiju, a može uključivati različite metode (npr. ubistva, otmice, prisilni nestanci, nezakonita uklanjanja, uznemiravanje na mreži, korišćenje digitalnog nadzora uključujući špijunski softver, ciljanje članova porodice i zloupotrebu diplomatsko-konzularnih radnji).

Interpol takođe može biti korišćen kao sredstvo transnacionalne represije, kako bi se omogućilo stavljanje neistomišljenika na tzv. listu traženih osoba Interpola. Iako je Interpol, u određenoj meri, napredovao u poboljšanju svojih sistema provere, države nastavljaju da zloupotrebljavaju njegov sistem zahtevajući objavljivanje neosnovanih poternica kojima traže isporuku lica koja su pobegla u inostranstvo, najčešće pod lažnim optužbama. Ovo ostavlja ta lica podložna hapšenju i vraćanju u zemlju porekla kako bi bili dalje progonjeni, čak i nakon što su pobegli da traže sigurnost u inostranstvu.[1]

Andrej Gnjot je 31. oktobra, kada mu je istekao pritvor, napustio Srbiju i trenutno se nalazi u Berlinu. I pored toga što nije više u pritvoru, njegovi problemi nisu okončani. Na prvom mestu, neophodno je da mu međunarodna zajednica obezbedi status koji će mu omogućiti da nastavi normalno svoj život, kao i da se u Srbiji pravosnažno okonča postupak u njegovu korist, kako bi postojala sudska odluka koja potvrđuje da je bilo progona, a koju bi on mogao da koristi u drugim zemljama.

Međutim, potrebno je govoriti zašto se i kako Andrej Gnjot našao u ovoj situaciji.

Istorija slučaja

Andrej Gnjot Belorusiju prvobitno napušta zbog svog političkog angažmana, obzirom da je bio protivnik režima Aleksandra Lukašenka, i straha od progona tj. od nečovečnog postupanja prema njemu, imajući u vidu brojne međunarodne izveštaje i loša iskustva njegovih prijatelja i kolega. Najpre odlazi u Moskvu, a zatim na Tajland. On je bio jedan od osnivača Slobodnog udruženja sportista Belorusije – SOS BY (Udruženje), za koje je radio video produkciju, obzirom da je po profesiji reditelj i novinar.

Rezultati njegovog rada mogli su se videti na Jutjub i Instagram kanalima Udruženja, kao i fotografijama i video snimcima iz 2020. godine gde je snimljen sa beloruskim sportistima, koji su pristupili Udruženju i javno izneli svoje protivljenje rezultatima predsedničkih izbora iz avgusta 2020. godine i uopšte režimu Aleksadnra Lukašenka. U video snimcima, sportisti su kritikovali brutalnost organa za sprovođenje zakona prema mirnim demonstrantima, koji su se protivili rezultatima beloruskih predsedničkih izbora 2020. godine, pozivali kolege sportiste da izraze svoj stav i založe se za zakon i pravdu, tj. postave političku alternativu aktuelnom predsedniku.

Udruženje je imalo više od 2000 članova, uključujući istaknute beloruske sportiste i druge profesionalce iz sportske industrije, kojima je omogućavalo da iskažu svoj stav povodom situacije koja je nastala nakon objave preliminarnih rezultata predsedničkih izbora 2020. godine. Zvanično saopštenje rezultata predsedničkih izbora je odmah izazvalo proteste u mnogim gradovima i mestima širom Belorusije, koji su počev od avgusta 2020. trajali nekoliko meseci skoro svakodnevno širom zemlje.[2] Vlasti su na proteste odgovorile širokim i sistematskim napadom na sve neistomišljenike, uključujući opozicione pokrete i inicijative. Takođe, kao odgovor na mirno izražavanje protesta i zahtev za ponovnim izborima, vlasti su koristile vojnu opremu i specijalna sredstva (tihe granate, gas, gumu i plastične metke).

Rezultate izbora nije priznala većina zemalja, uključujući SAD i EU, kao i većina stanovnika Belorusije. U avgustu 2020. godine, Udruženje je objavilo otvoreno pismo u kojem zahteva od beloruskih vlasti da proglase izbore nevažećim, održe nove, poštene izbore, oslobode pritvorene demonstrante, rehabilituju sve političke zatvorenike, istraže brutalne postupke policije i bezbednosnih struktura protiv demonstranata i pozovu odgovorne na odgovornost. Više od 2.000 beloruskih sportista i sportskih predstavnika potpisalo je otvoreno pismo sa zahtevom da se zaustavi nasilje u zemlji i održe novi, fer izbori. Kao odgovor, pristalice Udruženja počele su da trpe progon beloruskih vlasti zbog svog stava i bili su podvrgnuti proizvoljnim hapšenjima, pritvorima, otpuštanjima i drugim kaznenim merama protiv demonstranata, kao i sportista koji su potpisali otvoreno pismo. Udruženje je u oktobru 2020. godine o navednom obavestilo i Međunarodni olimpijski komitet.[3]

Zbog toga, Andrej Gnjot je dobio poziv u junu 2021. godine da dođe u Komitet državne bezbednosti (KGB) u svojstvu svedoka bez formalnog poziva i objašnjenja na koji se član zakona poziv odnosi. Gnjot se neko vreme skrivao van Minska. Obzirom da je dosta njegovih prijatelja i poznanika dobijalo slične pozive, nakon čega su bili podvrgnuti različitim delima progona, Gnjot je napustio Belorusiju.[4]

U međuvremenu, beloruske vlasti iniciraju krivični postupak, zbog navodne utaje poreza, a imajući u vidu da Andrej Gnjot više nije bio u zemlji, i međunarodnu poternicu, kojom manipulišu na način da traže od Interpola da Gnjota stave u bazu podataka Interpola tj. listu traženih lica, čime se faktički traži od svake zemlje članice da ga uhapsi ukoliko ga identifikuje pri ulasku ili izlasku iz neke zemlje.

Nakon toga se on, zbog svog poslovnog angažmana kao reditelj, uputio u Republiku Srbiju, gde je uhapšen, po Interpolovoj poternici.

Uloga Interpola

Ono što se nameće kao osnovno pitanje je kako je moguće da je Interpol dozvolio da se Andrej Gnjot uopšte i nađe na listi traženih lica i zašto nije izvršio nikakve provere pre njegovog stavljanja na poternicu, naročito imajući u vidu državu iz koje je zvaničnim putem takav zahtev došao?

Opšte je poznata stvar da je Belurusija zloupotrebljava sistem Interpola tako što, preko ogranka Interpola u Belorusiji (NCB), šalje zahteve za stavljanje lica na poternice koja uopšte nisu krivično gonjena ili su procesuirana za krivična dela, i čija verifikacija ne ispunjava osnovne postulate samog Interpola, uključujući i slučaj progona na političkim osnovama. Pored toga, ti zahtevi sadrže svesno obmanjujuće podatke, kao što su izmišljeni brojevi krivičnih predmeta, izmišljene radnje krivičnih dela i netačne informacije koje samo formalno ispunjavaju kriterijume za proveru putem INTERPOL-ovih kanala.[5]

Andrej Gnjot se upravo zbog načina na koji Interpol funkcioniše[6] i našao u situaciji u kojoj je sada.

Postojanje Crvene Interpolove poternice (ili u ovom slučaju tzv. Difuzije) je zapravo ono što najčešće inicira postupak ekstradicije i pokreće mehanizme međunarodne pravne pomoći i primenu različitih pravnih instituta, bilateralnih i međunarodnih konvencija, kakve se u postupku ekstradicije, kao što je ovaj, uobičajeno koriste. Stavljanje lica od strane države molilje (u ovom slučaju Belorusije) na Interpolovu poternicu akt je koji ne podleže nikakvoj suštinskoj pravnoj proveri i dovoljno je samo da članica Interpola smatra (na osnovu svoje unutrašnje procene) da treba da stavi određeno lice na takvu poternicu, što se upravo ovde i dogodilo.

U praksi, trenutak kada se lice nađe u zemlji, a otkrije se da je za njim raspisana Interpolova poternica, predstavlja trenutak kada počinje postupak ekstradicije i to određivanjem pritvora protiv lica koje se traži. Obzirom na pomenutu netransparentnost rada Interpola[7], nemoguće je sa sigurnošću znati da li je neko lice na poternici ili ne, sem svakodnevnim proveravanjem javno dostupnih podataka sa interneta, koji i sami nisu pouzdani (preovlađuju tajne poternice i difuzije koje su manje transparentne), niti se dovoljno brzo ažuriraju. Takođe, moguće je da je lice u putu tj. u tranzitu u trenutku stavljanja na poternicu, i da pri izlasku iz neke zemlje ne bude u Interpolovoj datoteci, a pa se pri ulasku u drugu, u međuvremenu, aktivira poternica, i takvo se lice odmah pritvara, što se u slučaju Andreja Gnjota najverovatnije i dogodilo.

Česti su slučajevi u praksi da se lica potpuno neosnovano i bez ikakve provere stavljaju na takve poternice.[8] Interpol ima diskreciono ovlašćenje da odbije zahtev članice za stavljanjem određenog lica na poternicu, naročito ukoliko su u pitanju politička krivična dela tj. dela koja su počinjena iz političkih pobuda i koja su vidljiva na prvi pogled, npr. sabotaža, terorizam i sl. U ovom slučaju, Andrej Gnjot se tereti za „obično“ krivično delo iz sfere privrednog poslovanja tj. za utaju poreza, što je zapravo posledica njegovog političkog opredeljanja i angažmana koje je za državu Belorusiju bilo neprihvatljivo, imajući u vidu način na koji tretira političke neistomišljenike. Zbog navedenog, a naročito što je njegov progon „maskiran“ u vidu naizgled običnog krivičnog dela, Interpol je Andreja Gnjota stavio na poternicu i time prouzrokovao čitav sled događaj koji je u ovom članku opisan.

Postoje određeni mehanizmi, koji omogućavaju brisanje lica sa poternice, ali je sam postupak nedovoljno efikasan i predugo traje. Parlamentarna skupština Saveta Evrope je usvojila niz rezolucija kojima se, između ostalog, Interpol poziva da unapredi i poboljša svoje unutrašnje funkcionisanje i transparentanost rada, naročito u vezi sa Crvenim poternicama i difuzijama. [9]

U ovom slučaju je zahtev za brisanje poternice poslat Interpolu još u novembru 2023. godine, da bi odluka bila doneta tek krajem juna 2024. godine, dakle skoro 8 meseci nakon podnošenja, za koje vreme je Andrej Gnjot bio u ekstradicionom pritvoru.

Postupak za izručenje u Republici Srbiji

Viši sud u Srbiji je dva puta donosio odluku o izručenju Belorusiji, koju je Apelacioni sud vraćao na novo odlučivanje. Sudovi u Srbiji, za sada, nisu uzimali u obzir element progona koji u ovom slučaju svakako postoji, kao i snažnu političku pozadinu, što je i potvrđeno skorašnjom odlukom Interpola o brisanju poternice tj. difuzije, iz Interpolove datoteke tzv. traženih lica. Odluka o brisanju se poziva na nesaglasnost poternice sa Ustavom Interpola koji zabranjuje Interpolu da preduzima bilo kakve aktivnosti koje, imeđu ostalog, imaju politički karakter. Drugim rečima, Interpol je potvrdio da je inicijalno stavljanje Andreja Gnjota na listu traženih osoba Interpola tj. objavljivanje poternice Interpola na zahtev države Belorusije, zapravo aktivnost koja je imala politički karakter, imajuću u vidu prirodu slučaja koji se vodi protiv njega u Belorusiji.

Zbog navedenog, brisanje poternice je svakako moralo da ima određeni značaj za postupak ekstradicije, obzirom da je ukazivalo na neosnovanost zahteva za izručenje, koji je podnet od strane Belorusije. Iako sud nije bio u obavezi da formalno ceni ovu okolnost brisanja poternice, ona svakako ima određenu težinu i morala je doprineti formiranju stava suda.

Relevantni pravni okvir u Srbiji i uloga i stavovi srpskih sudova, tj. nemogućnost da se ističu i cene navodi koji se tiču rizika političkog progona i torture

Prema sadašnjem zakonskom rešenju i generalno praksi sudova, mi kao odbrana zapravo faktički nismo ni bili u mogućnosti da ističemo suštinske navode koji se tiču progona i fizičkog tretmana okrivljenog (član 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima) ukoliko dođe do izručenja, iako je zabrana torture opšteprihvaćeno pravilo međunarodnog prava i moralo bi se direktno primenjivati u postupcima ekstradicije, kao deo unutrašnjeg zakonodavstva Republike Srbije. Ovo je zbog toga što se ti razlozi npr. opasnost od torture, prema trenutnom zakonskom rešenju, ne cene od strane suda, nego od Ministra pravde, i to tek nakon što sud donese pravnosnažnu odluku.

Međutim, obzirom na apsolutnu snagu člana 3 Konvencije tj. zabrane torture, međunarodna sudska praksa gotovo bez izuzetka dozvoljavala je njegovu primenu od strane sudova. Prema ustaljenoj međunarodnoj praksi, ukoliko postoji opasnost od povrede člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima, gotovo izvesno neće doći do izručenja, naravno pod uslovom da se na vreme istaknu ovakvi argumenti i adekvatno pripremi odbrana.

Takođe je uobičajeno da se cene i garancije koje država koja je tražila izručenje dostavlja drugoj državi, a koje treba da pruže uverenje da neće doći do torture, ukoliko dođe do izručenja. U slučaju Andreja Gnjota takve garancije od strane Belorusije nisu postojale, tj. postojale su, ali samo formalno, i nisu bile u skladu sa standardima i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Odbrana je u ovom postupku istakla da je neophodno da se sprovede takva procena rizika od torture, ali i da se ceni valjanost beloruskih garancija, posebno imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava, ali i najnoviju praksu Apelacionog suda u Beogradu u drugom postupku u kome sam i sam učestvovao, a koji se ticao Ruske Federacije.

Taj stav Apelacionog suda, u tom drugom postupku, po prvi put je u praksi sudova u Srbiji u postupcima ekstradicije ustanovio obavezu suda da sprovede procenu rizika od torture i da ceni valjanost garancija, pa nije jasno zašto se to nije do sada dogodilo i u predmetu Andreja Gnjota. Zbog toga je važno da sud u predmetu Andreja Gnjota konačno zauzme stav po pitanju progona i rizika od torture, iz razloga koji su objašnjeni na kraju teksta.

Posledice ovog slučaja i potreba za izmenama pravnog okvira

Slučaj Andreja Gnjota potvrdio je da je neophodno precizirati i pojačati ulogu suda u postupcima ekstradicije tj. izručenja. Sadašnji pravni režim preveliki fokus stavlja na Ministrstvo pravde, kao izvršni organ, da ceni uslove za izručenje (npr. opasnost od torture ili progona), koji se u najvećem broju zemalja, ali i prema Evropskom Nalogu za hapšenje, cene od strane suda. Ti uslovi moraju biti predmet osporavanja od strane lica čije se izručenje zahteva tj. odbrane, i posledično proveravani od strane neposredno drugostepenog suda.

Ovo izlaže Republiku Srbiju opasnosti da bude predmet evenutalnih postupaka zbog povreda međunarodnih obaveza proisteklih iz potvrđenih međunarodnih ugovora, ali i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Ukoliko bi se propisalo da sud ispituje ovakve navode, značajno bi se smanjila mogućnost da dođe do povreda obavezujućih međunarodnih normi, iako se svakako ne bi mogla isključiti.

Zbog toga je neophodno u potpunosti izmestiti ispitivanje svih uslova o izručenju u nadležnost suda. Ovime bi se obezbedila sudska kontrola ispunjenosti svih uslova koji se tiču ekstradicije i omogućilo odbrani da istakne ove navode, a zatim i ospori kasniji stav suda.

U konretnom slučaju Andreja Gnjota, sud se uopšte nije bavio ovim pitanjima niti međunarodnim pravom, već je stvar posmatrao iz čišto procesnog tj. formalnog aspekta.

Sadašnji položaj Andreja Gnjota i dalji koraci

Viši sud u Srbiji doneo je dva puta odluku o izručenju Belorusiji, koju je Apelacioni sud vraćao na novo odlučivanje, najpre zbog nedostatka dokaza. To je ono što je za sud bilo najvažnije, a što je sud cenio držeći se striktno formalističkog pristupa i nedostatka dokaza u zahtevu za izručenje, tj. neodostatku dokaza o postojanju osnovane sumnje da je Andrej Gnjot učinio delo koje mu se stavlja na teret. Konkretno, u spisima predmeta je postojala samo tvrdnja organa gonjenja iz Belorusije da je on učinio neko krivično delo, bez dostavljanja i navođenja konkretnih dokaza, a što je najverovatnije i posledica političke pozadine tj. njegovog političkog delovanja.

Međutim, takav stav suda, na žalost, ne obezbeđuje trajniju zaštitu Gnjota u drugim državama, jer Belorusija može pokretati nove postupke izručenja i u drugim državama. Međutim, ukoliko bi sud zauzeo stav da je izručenje Andreja Gnjota u suprotnosti sa osnovnim načelima ljudskih prava, npr. zabranom torture, takva odluka bi se mogla koristiti i u drugim državama. Prema preovlađujućem stavu Evropske krivične advokatske komore (ECBA), stav suda države o takvom osnovu za odbijanje koji je fundamentalan po svojoj prirodi (npr. kada se odnosi na rizik od kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima), treba se priznati širom Evrope i u drugim državama, omogućavajući licu čije se izručenje traži da ostvari svoje pravo na slobodu kretanja bez rizika od hapšenja i izručenja osim ako država molilja ne dokaže da rizik koji je utvrdio sud više ne postoji.[10]

U međuvremenu, a imajući u vidu uključenost međunarodne zajednice u ovaj postupak, Andrej Gnjot je faktički diplomatskim kanalima napustio zemlju, kako je i sam opisao u više navrata, obzirom da mu je istekao kućni pritvor.[11] Sam  postupak izručenja i dalje traje, i neophodno je da se pravosnažno okonča postupak u njegovu korist, kako bi postojala sudska odluka koja potvrđuje da je bilo progona, a koju bi on mogao da koristi u drugim zemljama, prema prema ustaljenoj međunarodnoj praksi.

[1] https://www.hrw.org/news/2024/06/12/qa-transnational-repression
[2] https://www.nytimes.com/2024/08/09/world/olympics/belarus-athletes-lukashenko.html
[3] https://www.voiceofbelarus.com/belarusian-athletes-appeal-to-the-global-community-about-the-situation-in-the-country/
[4] https://sotaproject.com/story/andrei-gnet-do-i-posle-politicheskogo-aresta-v-serbii
[5] https://tsikhanouskaya.org/en/news/ef4b3b0a9a4d951.html
[6] https://www.fairtrials.org/app/uploads/2022/01/Dismantling-the-tools-of-oppression.pdf
[7] https://www.nytimes.com/2024/02/20/world/europe/interpol-strongmen-abuse.html
[8] https://hir.harvard.edu/weaponizing-the-police-authoritarian-abuse-of-interpol/
[9] https://www.europarl.europa.eu/thinktank/en/document/EXPO_STU(2019)603472
[10] https://ecba.org/content/index.php/publications/statements-and-press-releases/850-ecba-statement-on-mutual-recognition-of-extradition-decisions-june-2022
[11] https://sotaproject.com/story/andrei-gnet-do-i-posle-politicheskogo-aresta-v-serbii

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.