Nedostaje mi da me zagrli, da mi kaže: „Oko moje“ (FOTO)

Piše: dr Slavica Plavšić

-Kako si Anđela, dušo? Nadam se da su prošle sve operacije i intervencije i da se sad polako oporavljaš?

„Jeste… Sve je konačno završeno… Počela sam da idem i u školu. Sada sam treći razred medicinske škole u Smederevu.

Nekada me u školu vozi tata, nekada idem autobusom. Zaista se trudim da idem napred… koliko god mogu.

Prošla sam pakao… Bilo je užasno…

U svim bolnicama gde sam bila, bili su korektni prema meni.

O tome ne želim ništa više da kažem“…

-Pretpostavljam da ti Nemanja jako nedostaje i da mnogo patiš za njim?

Nemanja Stevanović je bio njen momak i njena velika ljubav. Njegova sestra Teodora je u tekstu o njemu napisala: „U šali smo im govorili: vas može samo smrt da rastavi“.

Nažalost, tako se i dogodilo. Nemanja je smrtno stradao na Ravnom Gaju, nedaleko od Malog Orašja, a Anđela je sa drugaricama Teodorom i Andrijanom otišla u Dubonu da se vidi sa društvom. Te užasne noći, prepune najstrašnijih zločina, ranjene su i Andrijana i Anđela. Teodora je ostala u kolima, uspela da pobegne i pozove policiju. U Dubonu je i policija i Hitna pomoć stigla brzo, za oko 15 minuta. Ali, za neke je već bilo kasno, jer je pomahnitali ubica, iz čista mira, uspeo da saspe gomilu smrtonosne municije u nevine mlade ljude koji su mu se, sasvim slučajno, zatekli u vidnom polju.

Te užasne majske noći, smrtno su stradali sestra i brat: Kristina (19) i Milan Panić (22) i Dalibor Todorović (24), njihov prijatelj iz Dubone. U Malom Orašju, na Ravnom Gaju, ubijeno je pet mladića iz tog sela: Nikola (15), Aca (17), Marko (18), Lazar (19), Nemanja (21), a Petar Mitrović-Peca (25) je, od posledica zadobijenih povreda, preminuo nakon 50 dana u bolnici u Beogradu.

Hitna služba ili roditelji su odvezli ranjene sa Ravnog Gaja u Urgentni centar Smederevo, a ranjene iz Dubone odmah u Beograd.

„Pročitala sam tekst o Nemanji, dopao mi se i rasplakala sam se…“, kaže Anđela.

-Znam, verujem. Svi plaču dok čitaju…

Anđela: „Ali on je mene sačuvao. On je moj anđeo čuvar. Bio je i na zemlji, a sada me čuva gore, sa neba. Znam to“.

-Da li bi mogla da mi napišeš ili ispričaš nešto o sebi i svemu što ti se izdešavalo zadnjih meseci? Samo onoliko koliko možeš i želiš. Ništa nije hitno.

Anđela:

„Hoću, sad ću da počnem da pišem, pa ću vam poslati“.

-Hvala mila moja. Samo polako, bez opterećenja. Kad i koliko budeš mogla i htela.

Koliko imaš godina? Kad ti je rođendan?

Anđela: „Imam 17 godina, a 19. marta, punim 18“.

Anđela je pokušala da sama napiše delić svoje strašne priče, ali nije mogla. Napisala je i izbrisala nekoliko poruka. Kaže da želi, da je pokušala, ali ne može.

„Još nisam spremna“.

Bolje je da to umesto mene uradi neka moja drugarica ili moja sestra.

Anđela Stevanovic

Anđela је opozvala slanje poruke

Anđela

Anđela је opozvala slanje poruke…

Anđela je opozvala slanje poruke…

Anđela:

„Stvarno sam počela sam da pišem, htela sam, mislila sam da ću moći… Ali nisam spremna i ne mogu… Bolje je da neko drugi piše umesto mene… Neka moja drugarica ili sestra. Evo, može moja najbolja drugarica Mima“.
Želiš li da pričaš o Nemanji? Sigurno ti mnogo nedostaje?

Anđela: „Kada budem spremna za to. Jako mi nedostaje njegov zagrljaj, njegova toplina i lepa reč. Nedostaje da mi kaže: Oko moje! Ali, on je moj anđeo čuvar koji me sad gleda sa neba i čuva… Kao što me je sačuvao i one noći. Ne mogu ništa više da pričam. Izvinite.

Stvarno se trudim da nastavim dalje… “

Ubrzo se javila Mima

„Dobar dan, ja sam Mima, Anđelina najbolja drugarica. Ona ne može da piše niti da priča, a volela bi. Evo, ispričaću ja nešto umesto nje“.

-Hvala draga Mima, najbolja Anđelina drugarice!

Da li ti je to pravo ime ili nadimak? Jako je lepo.

„To mi je pravo ime.

Iz Dubone nikoga nisam poznavala, ali sam najbolja Anđelina drugarica i drugarica svih momaka koji su te večeri nastradali. Sa nekima sam se družila malo više, sa nekima manje, jedan od njih mi je bio i kum. To je bilo jedno divno društvo i prelepo druženje. Bili smo različitih godina, ali to uopšte nije bilo važno. Često smo izlazili i bili zajedno.

Mislim da nam je bilo najlepše kad smo se okupljali kod našeg Pece, pravili palačinke, igrali karte… Šalili se i smejali“.

-Pecine palačinke se ponavljaju već u trećem tekstu!

Prvo u tekstu o Peci… Drugi put o Marku, i sad treći put.

„To je naš Peca, nedostaju nam njegove šale i okupljanja kod njega…

Anđela je bila vesela i srećna devojka, puna ljubavi, dobrote, lepo vaspitana, volela je društvo i izlaske.

Volela je da nosi samo farmerice i haljine, a nikad nije volela trenerke. Uvek je bila sređena i nije volela da izađe iz kuće ako nije doterana i pre nego što stavi svoj omiljeni parfem.

Bila je ludo zaljubljena u Nemanju i on u nju. Mnogo su se voleli i bili su divan par. Ponekad smo se šalili da nju i Nemanju samo smrt može da razdvoji.

Nažalost, tako se i dogodilo.

Bila je baš vezana za njega, i ona sama kaže da je on nju spasio te večeri, da je bio i da je još uvek njen anđeo čuvar.

Stalno priča da život ide dalje, da i ona mora dalje, da bi to i Nemanja voleo. Ali, kratko je vreme prošlo da bi njene strašne rane zacelile, da bi naučila da živi sa tim i da je ne boli toliko koliko još uvek boli.
Sa svojim povredama se mnogo lakše nosi i bori, polako se vraća u „prethodni“ život.

Ali, ne i sa tim da Nemanje više nema.

Te kobne večeri, 4. maja, srećom nisam bila ni na Ravnom Gaju, ni u Duboni. Spremala sam se za spavanje, bila sam baš umorna“, nastavlja priču Mima.

„Međutim, počele su da stižu poruke, pozivi sa svih strana… Obaveštavali su me ko je poginuo, kakvo je stanje povređenih… Bilo je na stotine poruka i poziva te užasne noći i narednih dana.

Bila sam jako uplašena… Šokirana. Želela sam da se samo probudim iz tog užasnog sna i košmara.

Nažalost, nije bio samo ružan san. Bila je užasna tragedija koju ćemo pamtiti dok smo živi.

Svi smo veoma teško podneli smrt, ubistvo naših drugara. Nedostaju nam svaki dan, posebno za praznike, kad je nekom rođendan, kad su neka okupljanja i druženja. Sve ćemo ih pamtiti i zauvek nositi u srcu, truditi se da se nikad ne zaborave.

Ali, mislim da smo ubrzo svi mi shvatili da smo potrebni deci koja su preživela, koja se bore za život i žele da nastave dalje.

Tako sam ja od samog početka bila tu uz Anđelu, od prvog dana u bolnici, pa sve dok nije izašla. I sada sam uz nju i ubuduće, jer je mnogo volim i jer mi je najbolja drugarica.

Kada sam čula da je i ona teško ranjena, da je životno ugrožena i da je u komi, bilo mi je veoma teško. Samo sam želela i molila Boga da preživi i da bude dobro. Svi smo se mnogo plašili za nju, jer su njene povrede bile jako teške i komplikovane. Povreda glave, oka, unutrašnjih organa.

Tada nam je bilo bitno samo da preživi.

Anđela je imala predivnu dugu plavu kosu i znali smo da mora da se skrati zbog predviđenih operacija.
Ali to nije bilo važno. Kosa će da poraste, samo da nam Anđela preživi. Znali smo da je povreda oka veoma teška i komplikovana za lečenje. Ali, naša hrabra Anđela, naš veliki borac, i to je pregurala. Najbitnije je da je oko sačuvano.

Stalno sam pisala njenoj mami i prošla sam sa njom svaku njenu operaciju, a bilo ih je mnogo. Dugo je bila vezana za krevet, a kad je počela da pravi prve korake, takođe sam bila uz nju i bodrila je da izdrži i da će svaki sledeći korak da bude lakši.

Kada je životna opasnost otklonjena, sve drugo će ići lakše. Sećam se kad je prvi put sama prešla ceo hodnik bolnice, ja sam bila oslonjena na zid i bila sam najsrećnija osoba na svetu. Takođe i kad je legla i prekrstila noge rekla mi je: „gledaj šta mogu!“

Kada smo zdravi i mladi, na takve stvari se ne obraća pažnja i sve se nekako podrazumeva. Međutim, u ovoj situaciji, svaki novi pokret je veliki i dugačak sedam milja.

Kada je sve krenulo nabolje i kada su mi dozvolili da je posećujem, mojoj sreći nije bilo kraja… Svaki dan sam joj dolazila u bolnicu, sedela sa njom po ceo dan, češkala je, mazila i pričala sa njom o svemu. Anđela je toliko skromna i dobra devojka, ništa joj nije trebalo sem njenog ćebenceta i gumenih bombona.
Kada smo je pitali šta joj je potrebno, šta bi želela da joj donesemo, rekla je da samo želi da ide kući, u svoju sobicu i ništa više…

Nakon mnogih operacija, suza, smeha, uspona i padova, počeo je njen oporavak, i na kraju je došlo vreme i za rehabilitaciju u banji. Znala je da je to za njeno dobro, pa je i to lako pregurala i posle svega, vratila se, konačno, svojoj kući.

Svaki vikend je dolazila iz banje, a ja sam odlazila tamo, spavala kod nje i pravila joj društvo. Tako da nismo dozvoljavali da nijednog trenutka bude sama, stalno je neko bio sa njom.

Teško je podnela kada su joj rekli za Nemanju, jer su se stvarno mnogo voleli i bili su divan par.

Ona je, srećom, i uz nadljudske napore lekarskih timova, preživela i sada mora da nastavi dalje. Anđela je moj NAJVEĆI BORAC i nikad joj neću dati da poklekne.

U meni će uvek imati prijatelja koji joj daje podršku.

Ona je sada nastavila sa školovanjem i znam da joj je veliki san da radi u bolnici sa decom.
Sigurna sam u to da će uspeti, jer je jaka i uporna devojka“.

-Da li joj se polako vraća ta želja za doterivanjem…? Da li izađete ponekad bilo gde?

„Daaa, i sada je uvek sređena, ostala je potpuno ista…

Čim je izasla iz bolnice počela je da se doteruje, uradila je nokte, verujem da joj je sve to nedostajalo.

Počela je da izlazi po gradu, ali uvek sa nekim društvom, nikad sama“.

– Da li ste u istom razredu? Da li škola ima razumevanja za nju? Društvo, nastavnici…? Vi imate i praksu po bolničkim odeljenjima?

„Anđela je dve godine starija od mene. Nismo u istom odeljenju, ali smo za svaki mali odmor zajedno.

Nastavnici i cela škola imaju razumevanja za nju, i svima je jako drago što se vratila u školu.

Praksa još uvek nije počela, ali verujem da kada bude krenula da će i ona ići, pošto se uželela svega toga“.

-Odlično! Očekivalo bi se da više neće moći da vidi bolnicu.

– Pa ti imaš samo 15 godina Mima? Je li?

Ako ona ima 17, ti imaš 15. Baš si zrela, svaka čast!

„Da, imam samo 15 godina.

Anđela i ja se znamo celog života, a zadnjih nekoliko godina se intenzivno družimo. Nekoliko meseci pre tragedije smo se baš zbližile, a sada smo nerazdvojne“.

-Ti igraš folklor? Da li je Anđela imala neki hobi…?

„Samo Vas molim, što manje o meni, ovde govorimo o Anđeli, a ja nisam važna. Anđela je trenirala odbojku i išla na folklor, ali je prestala od kako je krenula u srednju školu.

Hvala Vama sto pišete o nama!

O povređenima treba da se govori i piše, da ne budu zaboravljeni. Naravno, pre svega mora da se poštuje dostojanstvo ranjenih i njihovih porodica.

„I molim Vas: Mi smo Malo Orašje i Dubona, a ne Mladenovac!“

-Naravno… Uvek to napišem! I odavno sam napisala:

„Zar je toliko teško da se zapamte imena dva sela!?“

„Izgleda da jeste, na veliku žalost… “, kaže Mima!

Divna, prelepa devojčica, devojka… najbolja drugarica, odgovorna i zrela za svojih samo 15 godina.

Poželimo Anđeli da se što brže i potpuno oporavi i fizički i psihički, da joj kosa poraste onoliko kolika je bila pre strašne tragedije, i još više, da bude srećna, uspešna, lepa… A da se država i društvo potrude da joj omoguće dalje školovanje, njoj i njenom bratu, kao i nastavak rehabilitacije dokle god to bude potrebno, da obezbedi pomoć njenoj porodici, kao i svima drugima koji su na bilo koji način oštećeni u ovom zverskom zločinu.

I da se ni njoj, niti bilo kome, nikada ne dese slične tragedije.

Prenošenje teksta i fotografija dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.