Mladi u Bosni i Hercegovini: „Most na suhom” – kako je OKC „Abrašević” postao mesto susreta u podeljenom Mostaru

Na takozvanoj „ničijoj zemlji”, u Bulevaru mira koji je tokom sukoba bio linija razgraničenja, iz ruševina predratnih zgrada 2003. uzdigao se Omladinski kulturni centar (OKC) „Abrašević”.

„Tokom mog odrastanja, to je bilo jedino mesto gde si mogao da budeš slobodan od raznih društvenih i političkih nepogoda – neka vrsta mosta na suhom i mesto susreta mladih u podeljenom gradu”, kaže tridesetogodišnji Boris Filipić, novinar Abraš Medija (AbrašMEDIA) pri OKC „Abrašević”.

Na prostoru bivše Jugoslavije, ovaj kulturni centar verovatno je jedinstven po tome što je zgrada u kojem se nalazi vlasništvo udruženja građana koje upravlja „Abraševićem”.

Danas pod njegovim krovom rade predstavnici tri generacije.

Jedni su u dvorište prvi put kročili još pre rata u Jugoslaviji, kada se tu nalazilo Radničko kulturno-umetničko društvo (RKUD) „Kosta Abrašević”.

Drugi se dobro sećaju gitarskih rifova sa prvih koncerata na ruševinama starog kulturnog centra, koji je tokom rata u Bosni 1990-ih sravnjen sa zemljom.

A treći su se pridružili taman na vreme da vide kako poprima današnji oblik, sa muralima na svakom zidu, kafićem, muzičkim studijima i kancelarijama.

Svako ko danas prošeta Mostarom, sve i da nema nikakvo predznanje o bliskoj istoriji, brzo će shvatiti da je u tom gradu bio rat.

Mnoge ulice podsećaju na vilice kojima nedostaju pojedini zubi.

Pod zelenim krošnjama duž trotoara, obnovljene zgrade smenjuju se ruševnim, izrešetanim zdanjima.

To čini da čitav grad, čak i u sunčan letnji dan, odiše primesom sivila.

Ipak, u jednom dvorištu u centru grada vlada potpuno drugačija atmosfera.

Prolaskom kroz kapiju OKC „Abrašević”, posmatrača zapljuskuje talas boja zato što je gotovo svaki zid prekriven muralima.

Ali nije oduvek bilo tako.

Robert Panza, danas direktor OKC „Abrašević”, rođen je sedamdesetih i dobro pamti kako je mesto izgledalo pre rata.

U prostoru gde se danas nalazi kulturni centar na čijem je čelu, proveo veliki deo detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji.

Tu su nekada bile prostorije RKUD „Kosta Abrašević”, kakvih je u bivšoj državi bilo u svakom gradu.

„Dolazio sam svaki dan posle škole, učestvovao sam u glumačkoj i muzičkoj sekciji za decu, a moji roditelji su bili aktivni članovi kolektiva”, priseća se.

Kaže da je u predratnom Mostaru, u kojem je živelo oko 120.000 ljudi, bujao kulturni život.

Pre trideset godina, u praskozorje rata, grad je imao „sedam pozorišta i barem jednu predstavu dnevno”.

Panza je imao osećaj da je Mostar tik pred ratnu buru „prvi put prevazišao svoje palanačke okvire”.

„Sve je bilo spremno za veliku kreativnu eksploziju, a dogodila se prava”, kaže.

U proleće 1992, počela je poslednja, najkrvavija epizoda raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

U Bosni i Hercegovini razbuktao se građanski rat, koji se u Mostaru zapetljao u čvor sa dve omče.

Početni sukob izbio je između Hrvata i Bošnjaka sa Srbima, da bi se kasnije pretvorio u sukob Hrvata i Bošnjaka.

„Zato Mostarci ponekad kažu da su imali dva rata”, priča Panza.

Zdanje „Abraševića”, u ulici koja je u ratu bila linija razgraničenja, gotovo da je sravnjeno sa zemljom.

Početkom 21. veka, rukovodstvo radničkog kulturno-umetničkog društva prenelo je vlasništvo nad prostorom grupi omladinaca koji su osnovali udruženje građana.

Tako su se u rukama osnivača OKC „Abrašević” našle dve gotovo potpuno porušene zgrade.

„Za sada smo obnovili samo jednu, pošto to zahteva značajnu sumu novca”, navodi Panza.

Druga stoji poput podsetnika na događaje od pre 30 godina, koji je čak i u ovom prostoru nemoguće ignorisati.

Simbolika podeljenosti se i tu uvukla – prolaz, koji je nekada spajao dve ulice na kojima leži „Abrašević”, nalazi se u zgradi koja nije obnovljena.

„Danas se tuda ne može proći, ali nadam se da ćemo jednog dana i to obnoviti”, pokazuje Panza na stepenište obraslo korovom.

Od grada punog kulturnih dešavanja, Mostar se tokom rata pretvorio u mesto bez bioskopa, pozorišta mladih i omladinskog kulturnog centra.

Kada se rat u Bosni 1995. godine završio potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, rok muzičar i pesnik Nedim Čišić bio je u kasnim dvadesetim.

„Nismo imali ni mesto za izlaske – ceo grad je bio jedna velika ruševina”, priseća se za BBC na srpskom.

Zato su počeli da se okupljaju u napuštenim zgradama.

„Poneli bi piće, zaštekali bi se negde i to nam je bio izlazak”, kaže.

Čišić kaže da je jedno od okupljališta vremenom postala i takozvana Rupa – mesto u centralnom delu zapadnog Mostara, koje je pre rata predviđeno za stadion.

Međutim, do početka granatiranja, radnici su stigli da iskopaju samo temelj.

Muzičar kaže da su u obnovi grada posle 1995. pomagale razne međunarodne i humanitarne organizacije.

Dodaje da je jedna od njih u Rupi postavila mobilne kontejnere, u želji da lokalnim umetnicima obezbedi prostor za rad.

U jednom od tih kontejnera, Čišić i njegovi prijatelji imali su prve probe kada su pre dvadesetak godina osnovali Vuneni (Vuneny) – „elektro bend u kojem sviraju rokeri”.

Kada je počela obnova „Abraševića”, kontejneri su preneti u dvorište OKC-a.

Danas služe kao studiji i kancelarije.

Pošto nije bilo bioskopa, u „Abraševiću” su Mostarci mogli da gledaju prve posleratne projekcije filmova.

Bilo je tu i nemih filmova, za koje je trebalo praviti muziku.

Taj zadatak poveren je Čišiću i njegovim kolegama iz benda.

„Tako smo počeli da nastupamo – to su nam bile prve tezge“, kaže muzičar.

Pošto je na samoj liniji koja je delila Mostar u ratu, mesto gde se OKC „Abrašević” nalazi smatra se „ničijom zemljom”.

Čišić smatra da je to pomoglo da privuče publiku iz svih delova grada.

„U prvim godinama posle rata, ljudi zaista nisu prelazili na drugu stranu.

„Zato su festivali, filmske projekcije i razni drugi događaji koje smo organizovali bili važni za ponovno uspostavljanje kontakata”, dodaje.

U takvoj atmosferi, tinejdžerske dane provodio je Vladimir Ćorović, danas tridesetpetogodišnjak i programski koordinator OKC „Abrašević”.

Za sebe kaže da je odrastao u „hrvatskom, katoličkom okruženju”, u vreme kada su se „huliganske navijačke grupe bile jako popularne”.

Navijači dva fudbalska kluba – Zrinjski i Velež – često su se sukobljavali, dodaje.

„I ja sam bio deo toga, išao sam na utakmice, ‘Abrašević’ mi je čak pomalo išao na živce”, priseća se.

Međutim, prevagnula je dečačka radoznalost, pa je jednog dana otišao na koncert.

A onda na još jedan, pa na još jedan.

„Postepeno sam shvatio da tamo pronalazim širinu, koju nisam imao u razgovoru sa svojim tadašnjim prijateljima”, kaže Ćorović.

Priključio se ekipi koja je organizovala događaje i smišljala projekte.

„U ‘Abraševiću’ sam naučio da preuzmem odgovornost i mislim da je to jedna od najboljih stvari koje mogu da se dese mladom čoveku”, ističe.

Pet godina mlađi od Vladimira, Boris Filipić bio je privučen muzikom, jer su tamo nastupali i „neki bendovi za koje ranije nije čuo”.

Uključio se u organizaciju raznih događaja – od koncerata do javnih diskusija.

„Posebno su mi značile diskusije, jer su pratile regionalna, pa i svetska dešavanja.

„Abrašević je zaista delovao kao neka vrsta medijatora između vršnjaka iz različitih delova grada – mnogi su ga prepoznali kao relevatniju školu od onih u kojima su se zadesili u formalnom obrazovanju”, dodaje.

A pre pet godina, kada je „Abrašević” osnovao sopstveni onlajn medij, počeo je da radi kao novinar.

Filipić dodaje da su u dvorištu ovog kulturnog centra neke od prvih nastupa imali bendovi i umetnici koji su danas poznati u regionu.

Uz Vuneni, među njima su grupe Zoster, Hendl vit ker (Handle With Care), pank muzičar Damir Avdić, kantautor sevdalinki Damir Imamović i etnomuzikološkinja Svetlana Spajić.

Damir Avdić, muzičar

Za mene je OKC Abrašević jedna od najbitnijih stvari koja se dogodila kulturnoj sceni u Bosni i Hercegovini – primjer ideje i istrajnosti.

Prvi put sam svirao u Abraševiću februara 2005, dok su još bili u kontejnerima, smještenim na nekom, nikad izgrađenom stadionu iz socijalističkih vremena.

Tadašnja vlast ih je s namjerom smjestila tamo, jer je „stadion” važio za okupljalište narkomana.

Kad god im akcije Abraševića nisu bile po volji vlastima, imali su prikladnu etiketu, a u realnosti, sve je bilo suprotno tome.

Znam da sam poslije tog koncerta prespavao u jednom od kontejnera.

Bilo je mirno i tiho kao u nekoj banji. Nisam bio ni zaključan.

Obnova zgrade kulturnom centra pokazuje kako donacije ne moraju nužno završiti u magli.

Svaki slijedeći koncert sam svirao u drugačijem Abraševiću – jednom ispod stepenica razrušene zgrade, drugi put u današnjoj dvorani, koja je sigurno jedan od boljih prostora za koncerte na prostoru bivše države.

Prvi puta sam bio u toj dvorani dok je još bila pregrađena na pola.

„Večeras sviraš ovdje, samo da uvedemo struju”, rekli su mi.

Abrašević nije zatvoren krug, u kojoj jedna ekipa drži sve.

Svakim novim dolaskom sam upoznavao nove ljude, dolazili su i odlazili, neki su se poslije godina vratili i to je istu stvar uvijek činilo novom.

Iako su vlasnici sopstvenog prostora, iz OKC Abrašević kažu da nije lako opstati kada si nezavistan.

„Kontekst Mostara je težak – građani ovo doživljavaju kao javni prostor i očekuju da ispunjava potrebe mladih i umetnika.

„Mnogi ne znaju da se kod nas samo odvijaju razni programi koji bi mogli da se dešavaju u javnim ustanovama, a da pritom nemamo finansiranje iz gradskog budžeta”, objašnjava Ćorović.

Za Abrašević kaže da je „neka vrsta društvenog eksperimenta”.

„Mi smo hibrid nevladine organizacije i društvenog biznisa”, dodaje.

Kulturni centar finansira se kako projektnim donacijama, tako i poduhvatima socijalnog preduzetništva koji su pokrenuti u Abraševiću.

Za razliku od država regiona kao što je Srbija, Bosna i Hercegovina za sada nema Zakon o socijalnom preduzetništvu, koji organizacijama poput ove može da olakša položaj na tržištu.

Primer toga je kafić K-19, koji se nalazi u dvorištu Abraševića.

Pošto su mere usled pandemija korona virusa smanjile prihod od kafića, odlučili su da je isplatljivije da ga zatvore.

Dve godine kasnije, iznajmili su ga partnerima – Rok školi iz Mostara.

„Trudimo se da odgovorimo na lokalne potrebe, a ne da radimo na pukom ispunjavanju donatorskih želja”, navodi Ćorović.

Cena koju za to plaćaju je „rad u konstantnoj fazi krize”.

„To je veoma teško – ne možemo da pravimo dugoročne planove, jer nemamo operativni godišnji budžet”, navodi.

OKC Abrašević je kroz godine uspevao da zaposli između sedam i osam ljudi.

A da ga nema, kulturna slika grada bila bi mnogo drugačija.

„Alternativni muzički žanrovi bili bi podvrgnuti tržišnoj logici, a to je neisplativo.

„Mladi umetnici kojima treba prostor morali bi da plaćaju rentu, razne gradske inicijative više ne bi imale mesto za okupljanje”, kaže Ćorović,

Jedno je sigurno – Abrašević neće doživeti sudbinu BIGZ-a, neformalnog centra alternativne kulture koji je bio smešten u istoimenoj zgradi Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, sve dok zgrada nije promenila vlasnika 2021.