Prava istina?

Piše: Dario Hajrić, portal Remarker

Najpre je izvesni tabloid objavio izmenjenu fotografiju otmičara u trenutku hapšenja, montirajući mu na lice blistavi osmeh, verovatno da bi ga načinio dodatno svirepim ili poremećenim. Za takve prepravke danas više nije potreban ni Fotošop: Android aplikacije poput Fejsapa (FaceApp) ili Snepčeta (Snapchat) pretvorile su to u nekoliko sekundi posla.

Odatle su posao preuzeli teoretičari zavera sa društvenih mreža. Neko je prepravljenu fotografiju stavio pored one koja je kružila medijima tokom potrage, napisao kako očigledno nije u pitanju ista osoba jer ovaj koji je uhapšen ima osmeh kao iz reklama a osoba za kojom se tragalo ima krive požutele zube i – grudva se zakotrljala. Ubrzo su se na to nadovezali oni kojima je sumnjivo bilo i to što na novoj fotografiji otmičar ne deluje proćelavo kao na staroj. Čak i uz letimičan pogled vidi se da Ninoslav Jovanović u trenutku hapšenja ima primetno dužu kosu nego ranije, pa se retka kosa slabije primećuje. Identičnost ostalih sitnih telesnih karakteristika poput, hm, lica su po svoj prilici nedovoljne, pa je na kraju policija morala da demantuje glasine i potvrdi da je uhapsila osobu za kojom je tragala.

Sledeći korak u konstrukciji teorije zavere bile su tvrdnje da su roditelji otete devojčice članovi SNS-a, baš kao i otmičar. Već vidimo u kom smeru priča vodi: čitav slučaj je, navodno, insceniran u stranačkoj kuhinji sa ciljem da se javnosti odvrati pažnja s tekućih afera. Kao neko ko već godinama secira manipulacije najgore vlasti u istoriji Srbije, nalazim se u krajnje neuobičajenoj poziciji da moram da kažem kako je u pitanju budalaština. Potraga za devojčicom koju je oteo višestruko osuđivani silovatelj bila bi udarna vest u bilo kojoj normalnoj državi, a ideja da je sve bilo velika nameštaljka se temelji samo na članskim kartama SNS, koje u Srbiji navodno ima sedamsto trideset hiljada ljudi.

Došli smo do tačke u kojoj je nepoverenje u institucije toliko da im se više ne veruje ni kad kažu da je nebo plavo a trava zelena. To je potpuno zasluženo – stranka na vlasti je proždrala najveći deo sistema i zloupotrebljava ga da pokrije sopstvenu korupciju. Problem je u tome što je to nepoverenje počelo da se preliva na celo društvo, onemogućavajući nas da racionalno razmišljamo i dogovorimo se oko najosnovnijih zajedničkih stavova čak i o stvarima koje bi trebalo da budu potpuno neupitne. Prva reakcija na bilo kakvu vest, stav, činjenicu, čak i kad ona dolazi od ljudi koji barataju proverenim podacima, je duboko podozrenje.

Za to postoji više razloga. Primarni je taj što smo svakodnevno zasuti baražnom paljbom lažnih vesti, spinova, kataklizmičnih naslova, klikbejta i izravnog negiranja realnosti. Da bi se sa time izašlo nakraj, potrebno je da budemo valjano informisani i medijski pismeni, a za to je potrebno više vremena i truda nego što je većina građana spremna da izdvoji. Zato se kao odbrambeni mehanizam javlja skepsa prema svemu. Prva reakcija na bilo koju informaciju koja se ne uklapa u potpunosti u naš svetonazor je čuveno „ma nije to baš tako…“, čak i kad ne ume da se objasni zašto. Pošto pouzdanih informacija „nema“, sve se svodi samo na neinformisane „stavove“, a zašto bismo svoj stav zamenili tuđim?

Drugi razlog za procvat relativizma leži u tome što se budalaštine teško opovrgavaju. Ako kažete da je katastrofalne požare koji gore u Australiji izazvao HAARP, migranti ili beba Joda, doslovno nema tih podataka, dokumenata i stručnjaka kojima će tako nešto biti u potpunosti pobijeno. Ako se baš nađete u škripcu, uvek možete da diskreditujete suprotnu stranu tvrdeći da ima lični interes da sakrije Pravu Istinu.

Treći, najbanalniji razlog leži u tome što je stvarnost ljudima mahom dosadnija od sveta na ekranu telefona. Potraga za otmičarem iz Malče završena je njegovim hvatanjem. Tabloidioti će još neko vreme nabijati tiraže nudeći voajerima sočne detalje slučaja, ali za javnost je taj slučaj suštinski gotov. Međutim, ako počnemo da se igramo scenarijima u kućnoj radinosti, priča se nastavlja. Možda ovaj kojeg su uhvatili nije taj za kojim se tragalo? Možda je sve namestila SNS da skrene pažnju sa Krušika? Možda su svi, od kidnapovane devojčice, preko njene porodice, tragača i policije pa sve do višestruko osuđivanog silovatelja zapravo plaćeni da nam odigraju predstavu? Zagonetka umotana u misteriju unutar enigme, dušu dala da je podelite sa svima na Tviteru ili Fejsbuku.

Problem je u tome što bizarne spekulacije na kraju prerastu u bizarne glasine, a te glasine na kraju počnu da povređuju žrtve. Nakon što je 14. decembra 2012. naoružani ubica uleteo u osnovnu školu „Sendi Huk“ u Konektikatu i usmrtio dvadeset učenika i šest nastavnika, internetom su počele da kolaju priče kako je reč o nameštaljci. Jutjub je bio pun video klipova u kojima se spekuliše o tome da zapravo niko nije stradao, a desničarski portali poput Infowarsa tvrdili su da nije poginuo niko jer su tobože u pitanju bili plaćeni glumci, te da je sve izrežirano sa ciljem da se izazove gnev javnosti kako bi se građanima zabranila ili ograničila prodaja oružja. Ubrzo su roditeljima kojima su deca pobijena počele da pristižu salve uvreda i pretnji podstaknutih optužbama da su i oni plaćeni glumci. Sudovi su počeli da izriču presude protiv najistaknutijih podstrekača poput Aleksa Džonsa, ali šteta je već načinjena.

Šta mi možemo da naučimo iz slučaja „Sendi Huk“?

Pre svega, moramo da pođemo od toga da se žrtvama veruje, i da ne treba činiti ništa što ih dodatno traumatizuje. Poslednje što treba da se desi devojčici koja je bila oteta i njenoj porodici je da uz nanetu traumu treba da se bore i sa neutemeljenim optužbama ljudi koji iz dosade ili zle namere izmišljaju scenarije holivudske B produkcije. Pojedince koji ih pothranjuju iz političkih razloga valja podsetiti da im pored Krušika, Jovanjice, rampe kod Doljevca, plagijata, mosta u parku i drugih naprednjačkih kršenja zakona i elementarne logike ovakve priče jednostavno ne trebaju, i da je sramota zloupotrebljavati ih.

I na kraju, najvažnije: stvari koje izgovaramo ili pišemo imaju težinu čak i kad je sami ne osećamo. Što je tema bolnija, moramo to činiti sa više informacija, razuma i skrupula. Ovaj sistem ždere ljude. Nemojmo mu se pridruživati u tome.