Vi nama pare – mi vama ordenje

Ključne odrednice srbijanskog društva u poimanju bliske prošlosti su potiskivanje ili poricanje zločina iz devedesetih, uz slabo vidljivu, u široj javnosti nedovoljno prezentovanu, kritiku koja, po pravilu, dolazi iz miljea civilnog društva, ali i od pojedinih intelektualaca, umetnika, javnih ličnosti. I dok su vredni projekti suočavanja s prošlošću slabo vidljivi u široj javnosti, osuđeni ratni zločinci u Srbiji mogu računati na publicitet, na dobro posećene, promovisane tribine i objavljene knjige, pa i čitava sabrana dela.

Koliko daleko je, po Vašoj oceni, otišla Crkva?

Sinod SPC je otišao toliko daleko da je sasvim ignorisao upozorenje iz Rektorata Beogradskog univerziteta o nelegalnosti organa upravljanja Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), odnosno njegovog Saveta. Štaviše, Vlada Srbije, kao osnivač PBF, pritekla je u pomoć Sinodu, imenujući (neposredno pred izbor novog dekana) osam svojih predstavnika u Savet PBF, među kojima se nalazi i jedan episkop, član Sinoda (Irinej Bulović), koji, zamislite, dopunjuje taj nelegalno izabrani Savet kao predstavnik države! Crkva, odnosno njen Sinod, otišla je tu zaista daleko, ali je još dalje otišla Vlada Srbije, čiji predstavnici, izgleda, nisu upućeni u osnovna načela odvojenosti crkve i države, zapisana u našem ustavu (čl. 11). Jer, kako drukčije objasniti da se član Sinoda pojavljuje u ulozi člana Saveta PBF iz redova svetovne države? I ne samo to – osam novoprispelih članova (nelegitimnog) Saveta iz redova države će sada na PBF zastupati interese Sinoda SPC, a ne nužno nastavnika i saradnika, odnosno studenata jednog fakulteta u sastavu državnog univerziteta. Vidimo, dakle, da crkvena i državna vlada sasvim lepo sarađuju u kršenju ustava i zakona ove zemlje, kao i statuta našeg najstarijeg i najuglednijeg državnog univerziteta.

Kakvi su rizici od dosegnutog stepena uticaja SPC na društvo i državu? Vlast od Crkve očekuje i dobija podršku koju plaćaju svi građani Srbije, kao da je na delu finansijsko-ideološki komplot?

Svedoci smo tog finansijsko-ideološkog „sporazuma“ u Republici Srpskoj, tako da to ne bi bilo ništa novo za samu SPC. U Srbiji, pak, Aleksandar Vučić uglavnom određuje meru uticaja patrijarha i Sinoda na državu. To zasad funkcioniše po principu: vi nama pare, mi vama ordenje, dok se osetljiva tema Kosova sklanja iz fokusa, iako je ona puno značajnija za Arhijerejski Sabor SPC, odnosno njegovu izrazitu većinu. Toj pat-poziciji u odnosima crkvenog vrha i države oko Kosova možda najviše doprinosi činjenica da sam Vučić pred vladike, kao, uostalom, ni pred srpsku javnost, nije izneo nikakav konkretan plan rešenja. Crkvi bi, svakako, najviše odgovaralo da se u relacijama Beograd-Priština održi nekakav zamrznuti konflikt, ali to nije i volja međunarodne zajednice. Vučić zasad pokušava da balansira na toj osetljivoj liniji koliko može, a SPC se uzdržava od otvorene kritike. Ali je i unutar SPC danas vidljiv izvestan jaz i to je verovatno imalo za posledicu i neodržavanje redovnog novembarskog sabora. Ti, prevashodno međuljudski, sukobi unutar SPC se potom prelamaju i na pitanje statusa PBF, koji je ovih dana praktično stavljen pod isključivi protektorat Sinoda. Procenjujem da će ova kriza samo dobijati na intenzitetu u mesecima pred nama i očekujem da će već u maju ona imati i svojevrsnu kulminaciju na prolećnom saboru.

Kako studenti, mladi ljudi inače, danas percipiraju vlastiti identitet, šta im je najvažnije?

Ako mislite na generaciju mladih ljudi od 18 do 25 godina, među kojima su i naši studenti, teško je nešto više reći o toj samopercepciji bez adekvatnih istraživanja. Već prvi, neformalni utisak među mojim kolegama, profesorima, jeste da o toj generaciji ne znamo ni približno dovoljno. Istraživanja, pak, pokazuju da je etnički i religijski identitet (kao i njihova tesna veza, bar na Balkanu) i dalje veoma naglašen među „milenijalcima“ u Srbiji, pa i u regionu. Otuda je i poverenje mladih najveće upravo kada je reč o crkvi i verskim institucijama. Iako mladi ističu i svoje individualne, specifične identitete, etno-nacionalna i religijska pripadnost su i dalje vrlo visoko kotirani na toj listi. U kontekstu održavanja zamrznutih političkih konflikata, gde do izražaja dolazi povećana etnička i socijalna distanca (npr. Srbi-Albanci), te granice su prilično čvrsto postavljene, a distancu pojačava manjkavost direktnih, neposrednih kontakata i susreta sa pripadnicima drugih nacionalnih i religijskih grupa koje je, na primer, imala generacija njihovih roditelja u bivšoj Jugoslaviji. Otuda proizilaze i predrasude prema manjinama – kako etničkim, tako i religijskim, a u novije vreme i osobama iz LGBT zajednice. Pored toga, mlade u Srbiji politika uglavnom ne zanima, što povlači i njihovu nespremnost na učešće u javnom životu. Njihovo poverenja u lidere i političke institucije, pa i u demokratiju uopšte, jeste smanjeno, što ima za rezultat odsustvo aktivizma i građanske svesti i angažmana. S druge strane, mladi u velikom broju izražavaju svoju spremnost da napuste zemlju u potrazi za boljim životom u inostranstvu.

Koje su ključne odrednice srbijanskog društva u poimanju bliske prošlosti? Kako se gleda na ratne zločine i suočenje s prošlošću?

Ključne odrednice su potiskivanje ili poricanje zločina iz devedesetih, uz slabo vidljivu, u široj javnosti nedovoljno prezentovanu, kritiku koja, po pravilu, dolazi iz miljea civilnog društva, ali i od pojedinih intelektualaca, umetnika, javnih ličnosti. I dok su vredni projekti suočavanja s prošlošću slabo vidljivi u široj javnosti, osuđeni ratni zločinci u Srbiji mogu računati na publicitet, na dobro posećene, promovisane tribine i objavljene knjige, pa i čitava sabrana dela. To je pogotovu očigledno poslednjih godina s novoradikalima na vlasti i njihovim mentorom, pater familijasom, Vojislavom Šešeljem u domu Narodne skupštine. Zbog odsustva suočavanja s prošlošću u srpskoj javnosti, u većini medija, u obrazovnom sistemu, kurikulumima, udžbenicima, ta mutna prošlost nam se nanovo vraća i pritiska nove generacije mladih ljudi koji se socijalizuju ne samo uz rijaliti programe, nego i uz Šljivančanina, „Ratka“, vojvodu Šešelja, s kojim se onda prave selfiji na Sajmu knjiga, dok jednog Radomira Konstantinovića, pa ni Jovana Cvijića gotovo niko iz te generacije danas ne čita. A obojica su imala štošta da kažu o duhu palanke koji, eto, i danas u XXI veku, proizvodi i konzumira tabloide koji nam se svakog jutra serviraju na kioscima, po samoposlugama, u kafićima i restoranima širom Srbije. Iako se, dakle, ne suočavamo na pravi način s bliskom prošlošću, suočavamo se, svakako, s onim najgorim što je iz nje proizišlo.

Koliki je uticaj ekstremističkih grupa, navijača, pre svih, a takođe i neonacista, ekstremnih nacionalista, i kako vidite njihovu povezanost sa aktuelnom vlašću?

Mislim da je taj uticaj danas vrlo svesno i planski doziran od stane same vlasti. Umesto da se s njima sukobljava, vlast se opredelila za manje ili više izraženo pokroviteljstvo. Oni su sada, u dobroj meri, profesionalni ekstremisti u službi režima. Vlast će ih, na primer, skloniti s ulica u vreme Prajda, ali će ih instalirati, ni manje ni više, u stanicu policije u Nišu, da baš tu osnuju svoj partijski odbor. Tako da zbunjenom građaninu opštine Pantelej ostaje da se zapita: da li to Srpska desnica deluje pod okriljem policije, ili policija deluje pod okriljem Srpske desnice? Postoje, dakako, u Srbiji i dalje „autentično“ desničarske, ekstremne i neonacističke, grupe i organizacije (poput Srbske akcije, SNP 1389, Stormfronta i dr.), ali su njihove aktivnosti mnogo manje vidljive od delovanja paradržavnih ekstremista.

Vidite li da u svemu tome, blagonaklonom gledanju na ekstremiste, pre svega, postoji neki red, odnosno uticaj i kontrola vlasti kojoj je postojanje tih grupa u interesu?

Sadašnja vlast u Srbiji, a pre svega njena neoradikalska većina, svakako ima interesa, pa tako i kontrolu i uticaj na neke od tih grupa (pre svega, rekao bih, među huliganima na stadionima), naročito u onom segmentu vladanja gde se pribegava vaninstitucionalnim sredstvima i metodama pritiska, zastrašivanja, pa i fizičkog nasilja. Zauzvrat, prilično sam siguran da pojedinci iz tih grupa dobijaju adekvatnu „apanažu“ iz političkih, stranačkih krugova, koja se realizuje u netransparentnim tokovima novca, kriminalnom prometu narkotika i drugim vidovima kompenzacije za učinjene usluge.

Da li vlast očekuje samo njihovu verbalnu podršku, ili im daje odrešene ruke, želeći da nametne kontrolisani haos i obeshrabri pametne i obrazovane mlade ljude?

Nije tu, svakako, reč samo o verbalnoj podršci. Oni su sastavni deo tog van-institucionalnog oblika vladanja. Što se pametnih i obrazovanih mladih ljudi tiče, oni su već dovoljno obeshrabreni i time što se događa unutar sistema i njegovih institucija: govorima narodnih poslanika u skupštini, monolozima predsednika Srbije u emisijama televizija sa nacionalnom frekvencijom koje emituju i rijaliti programe, ponašanjem optuženih funkcionera i direktora u sudovima i oko sudova, pretvaranjem nedužnih, a pravednih građana u zarobljenike, gušenjem profesionalnih medija, kriminalom i korupcijom koji razaraju društvo u kojem ti mladi žive. Jasno je stoga zašto velika većina njih želi da napusti ovu zemlju. Život u Srbiji je jednostavno postao nepodnošljiv za normalnog čoveka.

Kako biste okarakterisali današnji vid upravljanja (“vladanja”) Srbijom, koji su njeni ključni problemi? Gde se nalazi u odnosu na okruženje, države Zapadnog Balkana, kakve su joj perspektive? Kolika je opasnost od agresivnog nacionalizma i revizije prošlosti?

Sadašnja vlast u Srbiji nastoji da uspostavi strukturalni monopol nad državom i društvom, i to na jedan predmoderan, gotovo feudalni način, pa se otuda, valjda, i pojavljuje toliki broj članova porodica glavnih vlastodržaca u sve većem broju političko-kriminalnih afera. Ta monistički ustrojena partijsko-kriminalna grupa na vlasti je preuzela kontrolu nad državom, njenim institucijama, koje svakodnevno urušava iznutra sa pozicija partijske moći i kontrole, što kao rezultat ima razaranje demokratije, sistema podele vlasti i poslednje linije odbrane demokratije – fer i poštenih izbora. Moglo bi se reći da se Srbijom danas uglavnom upravlja vaninstitucionalno i protivustavno. Neshvatljivo je, međutim, izbegavanje odgovornosti samih profesionalaca u institucijama (tužilaštvo, sudstvo, policija, vojska, obrazovanje, nezavisna i regulatorna tela, itd.). Kako je, na primer, moguće da danas optuženi u sudnicama javno prete tužiocima, oštećenima ili svedocima bez ikakve adekvatne reakcije same institucije? Od svega toga, možda, najveći problem predstavlja potpuna nesposobnost vlasti da spreči narastajuće podele i sukobe u društvu koji mogu imati nesagledive razmere. Prostije rečeno, Vučićeva vladavina je izazvala duboku podelu u društvu, preuzela vođstvo nad jednom od te dve podeljene društvene grupacije, a oduzela suverenitet ostalim građanima koje tretira kao neprijateljsku opoziciju. Uz gotovo potpunu kontrolu medija i dosad nezabeleženu manipulaciju javnosti putem bezočnih laži, ova vlast se, u ulozi mašinovođe, strmoglavljuje, kao pomahnitali voz, bez ikakve (samo)kontrole, u vrlo opasnom smeru, bez pomoćnog koloseka koji bi mogao obezbediti bilo kakvu izlaznu strategiju. Glavni problem je što smo mi, građani Srbije, svi zajedno u tom pomahnitalom vozu. Posledica toga je, dakako, da je potreban ogroman napor da se taj voz kasnije prebaci na pravi kolosek.

Odnosi sa drugim državama Zapadnog Balkana su sada na najnižem nivou od 2000. godine, a dodatnu opasnost predstavlja revizija radikalske retorike i prakse, tako dobro poznate još iz devedesetih. Međutim, mislim da je danas puno manja opasnost od eventualnih međunacionalnih sukoba na Zapadnom Balkanu, nego od potencijalnih sukoba između autoritarnih režima i građana unutar samih nacionalnih država. Jer sve te države, gotovo bez razlike, karakteriše deficit demokratije, koruptivna i autoritarna vlast, gušenje slobode medija, vladavine prava i socijalno-ekonomskih prava radnika, kao i tretiranje političkih neistomišljenika kao neprijatelja.